Kada sam krajem januara ove godine, nekim svojim slikarskim poslom, posetila Senjski Rudnik, dozivela sam nezaborav.
Toliko toline, ljudskosti, otvorenosti prema strancu (sto ja, svakako, tim ljudima jesam), strpljenja, dobronamernosti, ljubaznosti, pitomosti... ja, reci cu iskreno, jesam ocekivala... zato sto je mene srce odvelo u Senjski Rudnik, i zato sto se ja sve nesto, ipak, nadam da ima jos Ljudi medju ljudima na ovoj Planeti.
Medjutim, vredno pomena jeste to sto ja sve nabrojano uvek, i od svih ocekujem, ali to, skoro nikad ne dobijem. E, u Senjskom Rudniku jesam.
Imala sam posla sa rudarima prve smene, koji su, minut nakon izlaska iz jame, po zavrsetku svoje smene, pokazali i toplinu, i ljudskost, i otvorenost prema meni strancu, i dobronamernost, i ljubaznost, i pitomost.
Ne znam da li je u pitanju cinjenica da se na mom licu mogla procitati radost zbog dobrodoslice koju sam osetila od tih ljudi, kojoj oni nisu odoleli, pa su i sami videli da mogu da mi veruju. Ne znam.
Ono sto znam je to da se osecam privilegovanom sto sam imala priliku da provedem ceo sat svog zivota sa rudarima, cije su sake najlepse na svetu, cije nasmejane oci ne moze da sakrije ni najmrkiji ugalj ovog sveta...
Ja sam zadala sebi zadatak koji cu i ostvariti, ma koliko tesko bilo dopreti do ljudi, koji bi, samo maleckim pomeranjem sopstvenog malog prsta, pomogli nezamislivo mnogo rudarima Senjskog Rudnika... najcarobnijeg rudnika na svetu (ne moram da odem ni u jedan drugi, da bih znala da ovo jeste nejlepsi rudnik). Dugujem to svoj sedamnaestorici rudara kojima nije bilo tesko da ispune "hir" jedne slikarke iz Beograda, na -17 stepeni, uz ledeni vetar, posle osam sati najtezeg rada na svetu, a sve to uz osmeh (!).
Ja nista drugo ne mogu za njih da uradim, osim da ne odustanem od svog zadatka, koliko god vrata, zalupljenih ispred nosa, budem izbrojala. Jedna ce se odskrinuti...
---------------------------------------
Na prvoj fotografiji su dva coveka, koji su me ljubazno primili, da se ne smrzavam napolju, cekajuci "svoje" rudare. Za to vreme, zamoljena sam da ih fotografisem, i da im obavezno posaljem tu fotografiju. Nizem od njih dvojice, narocito je bilo vazno da dobije fotografiju.
Ja ne znam kako se oni zovu, ali ako postoji neko ko ih poznaje, a ima nacin da im dostavi fotografiju, ja bih mu bila vrlo zahvalna.
Ostale fotografije sluze kao dokaz da je osmeh (ili barem smesak) ukrasio svako rudarsko lice, cim sam mu se obratila.
