DOZVOLI MI DA TE ZABORAVIM
Ako se dobro sećam tekst ove pesme je delo našeg rudničanina Dragiše-Gileta Pandurovića.
петак, 15. јул 2011.
субота, 9. јул 2011.
Lombauer-Rudolf-Šrajer
Pozdrav rudničanima!
Malo podsećanje na povezanost porodica Rudolf, Lombauer i Šrajer predstavlja ova slika sa slave (kao što se da primetiti) kod nane Klare (Kosare Rudolf, udate Lombauer)1957. godine.
Stevan Lombauer je sin Antona Lombauera - najstarijeg sina Ferdinanda Lombauera. Anton je rođen 1852. godine i u Senjski Rudnik je došao kasnije (moja pretpostavka na bazi podatka da je počeo da radi sa 14 godina i da je već 4 godine radio u Majdanpeku, dakle oko 1870. godine) da nastavi sa radovima na izgradnji ugljenokopa koje je započeo njegov otac Ferdinand 1853. godine.
Anton je imao tri sina: Frica koji je živeo i radio u Ravnoj Reci, Stevana koji se oženio Kosarom – Klarom Rudolf i ima potomstvo u Senjskom Rudniku i Ferdinanda za čije se potomstvo nezna.
Stevan je imao Danicu, Mihajla, Nikolu, Milicu i Mladena.
Mladen je umro mlad sa 24 godine života bez potomstva, Milica nema potomstvo, a Danica se udala za Bogomira Šrajera.
среда, 6. јул 2011.
BANCA INTESA - PROJEKAT "MESTO KOJE VOLIM"
PREDLOG JE PRIHVAĆEN OD STRANE STRUČNE KOMISIJE!
POZIVAM SVE PRIJATELJE, DA PRATE PROCES OVOG PROJEKTA!
http://www.mestokojevolim.rs/predlozi/mesto/295
SREĆNO!
Goran Stevanović
O PROJEKTU
Mesto koje volim je projekat društvene odgovornosti koji Banca Intesa 2011. godine, po prvi put realizuje uz podršku Ministarstva kulture, a u saradnji sa neprofitnom organizacijom Evropa Nostra Srbija i Republičkim zavodom za zaštitu spomenika kulture.
Projekat ima za cilj edukaciju o značaju kulturno–istorijskog nasleđa, ambijentalnih celina i prirodnih lepota, ali i obnovu onih koje većina prepozna kao mesta od posebnog značaja, iz sredstava Banca Intesa.
Prema konvenciji saveta Evrope o kulturnom nasleđu, pravo čoveka na njegovo nasleđe je neodvojivo od prava na učešće u kulturnom životu i jedan je od preduslova nesmetanom održivom razvoju i unapređenju kulturne raznolikosti.
Prepoznajući ulogu korporativnog građanina, a u skladu sa svojim dugoročnim planovima, Banca Intesa želi da pomogne u očuvanju mesta i objekata koja su od posebnog značaja za građane Republike Srbije, pozivajući sve zainteresovane da predlažu mesta koja za njih i za njihove zajednice imaju poseban značaj kako bi se našla na listi Mesta koje volim,, a ona koja su izgubila stari sjaj, bila obnovljena.
Projekat će se realizovati u tri faze:
I Faza nominacije, u okviru koje javnost predlaže omiljena mesta i to do 30. septembra
II Faza glasanja, javnost glasa za jedno od mesta koje će se naći na listi 10 finalista do 30. novembra
III Faza obnove najmanje tri mesta koja dobiju najviše glasova iz budžeta Banca Intesa.
Svoje omiljene kulturno-istorijske objekte, ambijentalne celine, ali i društvene znamenitosti mogu da se predlažu putem sajta www.mestokojevolim.rs, slanjem maila sa slikom na info@mestokojevolim.rs ili ubacivanjem posebno dizajniranih dopisnica u kutije u ekspoziturama Banca Intesa.
Stručna komisija sastavljena od 5 članova istaknutih ličnosti u kulturi prati sve procese u okviru projekta Mesto koje volim sastavljajući finalnu listu od 10 najznačajnijih mesta.
TEKST MOG PREDLOGA ZA PROJEKAT "MESTO KOJE VOLIM"
Senjski Rudnik se nalazi u istočnoj Srbiji, 150 km od Beograda, u opštini Despotovac. Okružen je planinama i brdima bogatim bukovom, hrastovom i borovom šumom, kao i planinskim rekama. Ovaj bajkoviti pejzaž u blizini je čuvenih srednjovekovnih manastira Manasije i Ravanice, arheoloških lokaliteta iz rimskog perioda Idimum i Horeum Margi, ribnjaka pastrmke “ Lisine „, Resavske pećine, vodopada Veliki Buk i Prskalo, rezervata prirode, lovišta i termalnih izvora.
Skretanjem sa autoputa kod Markovca, Senjski Rudnik je udaljen 40 km, putem koji vodi kroz Svilajnac, Despotovac i Resavicu. Skretanjem sa autoputa kod Ćuprije, Senjski Rudnik je udaljen 20 km.
NASELJE I RUDARSKI KOMPLEKS
Senjski Rudnik, osnovan 1853.godine, najstariji je aktivni rudnik mrkog uglja u Srbiji i predstavlja najstariju očuvanu industrijsku oblast. U periodu od izgradnje železnice 1892. godine, koja je povezala ovaj rudnik uglja sa centralnom Srbijom, do početka Drugog svetskog rata 1941. godine, Senjski Rudnik je bio jedna od najsperspektivnijih oblasti u zemlji.
Senjski Rudnik kao rudarski kompleks zanimljiva je mešavina žive istorije i savremenog rudarstva. Kompleks se sastoji iz Aleksandrovog potkopa, najstarijeg rudarskog okna izgrađenog 1853. godine i pomoćnih zgrada: upravna zgrada sagrađena 1860. godine, radionica i kovačnica sagrađena 1922. godine i centralnog magacina izgrađenog 1930. godine, u kome se danas nalazi Muzej ugljarstva.
U sastavu rudarskog kompleksa nalazi se i danas aktivno rudarsko okno jame “ Senjski Rudnik “ , koje je izgrađeno 1898. godine. U periodu između 1922. i 1925. godine ovo rudarsko okno bilo je opremljeno gvozdenim izvoznim tornjem, umesto starog drvenog tornja, i parnom mašinom proizvedenom 1874. godine. Parna mašina predstavlja svojevrsnu atrakciju, u dobrom je stanju i još uvek radi.
Rudarsko naselje Senjski Rudnik izgrađeno je na šumovitim brdima iznad kompleksa rudnika uglja. Naselje je tipično za industrijske zajednice kasnog 19. i ranog 20. veka, a očuvane su stambene zgrade, škola, Dom kulture ( Sokolski dom ) , crkva Svetog Prokopija, zgrada železničke stanice, restoran i bolnica.
MUZEJ UGLJARSTVA I MUZEJSKI KOMPLEKS
U ovakvom jedinstvenom industrijskom pejzažu četiri objekta koriste se kao deo muzejskog kompleksa: upravna zgrada iznad Aleksandrovog potkopa, radionica, Muzej ugljarstva i izvozni toranj sa parnom mašinom. Na prostoru između ovih zgrada nalazi se park sa teškim mašinama i velikim predmetima korišćenim u rudarskim oknima Senjskog Rudnika i drugih rudnika Srbije. Muzejski kompleks i parna mašina proglašeni su spomenicima kulture od velike važnosti za republiku Srbiju i predstavljaju jedinstvenu pojavu u ovom delu Balkana.
Muzej ugljarstva u Senjskom Rudniku ima veoma zanimljivu i informativnu koncepciju i izložbenu postavku. Zgrada starog centralnog magacina adaptirana je 1980. godine i od tada se koristi kao jedinstveni tehnički Muzej ugljarstva u Srbiji, koji prezentuje predmete i istoriju Senjskog Rudnika i ostalih rudnika uglja sa podzemnom eksploatacijom. Izloženi predmeti datiraju od antike do današnjih dana.Stalna postavka Muzeja ugljarstva sastavljena je od zbirki antičkog i srednjovekovnog kopačkog alata, rudarskih lampi, mernih jamskih instrumenata, alata za rudarsko bušenje, maketa i modela, rudarskih mašina za otkopavanje uglja, prostog ručnog kopačkog alata, rudarskih uniformi i kostima, ordenja i medalja, buradi za vodu, rudarsko – geoloških karti, fotografija, arhivske građe, umetničkih dela i etnološke zbirke.
Juna 2009. godine započeta je realizacija projekta rehabilitacije Senjskog Rudnika i transformacija Muzeja ugljarstva u savremeni nacionalni centar nasleđa.Celokupan projekat se sastoji iz više faza obnove, i vredi preko 5.000.000 €. Podržavaju ga Ministarstvo kulture Republike Srbije, Evropska Unija i Savet Evrope, koji su u tu svrhu u prvoj fazi obnove, koja je u toku,predvideli ulog od 1.500.000 €.
КРКИЋ - ФУДБАЛ
БОЈАН КРКИЋ - ЈУНИОР
ФК "РОМА"Бојан-јуниор, рођен је 28. августа 1990. године у Мољерусију, где је са пет година почео да игра фудбал у школи фудбала коју је том приликом водио његов отац. На турниру на коме је учествовала „Црвена Звезда”, „Барселона”, „Атлетико” из Мадрида и његова школа из Мољерусија, Бојан бива запажен од стручњака из Барселоне.Са 12 година старости, Бојан прелази у Барселону. Са 15 година Бојан је играо за репрезентацију Шпаније у том узрасту. На Европском првенству за фудбалере од 17-18 година, Бојан је имао 15 година и 8 месеци и проглашен је за најбољег стрелца и играча првенства, иако је тамо било старијих играча од њега. Са 16 година потписао је први полупрофесионални уговор са „Барселоном”. За први тим „Барселоне” заиграо је против првака Африке, репрезентације Египта и том приликом је постигао гол. Од сезоне 2007/2008 са 17 година стални је члан првог тима „Барселоне”. Дебитовао је и у Лиги шампиона против Бундеслигаша у друштву са Месијем, Роналдињом, Анријем, Пујолом. Најмлађи је стрелац „Барселоне” свих времена. За Бојана интересовање показују енглески клубови „Челзи”, „Манчестер Јунајтед” и „Арсенал”.Августа месеца 2011.Бојан је потписао уговор за РОМУ и наредне две године ће бити њихов члан. Члан је репрезентације Шпаније Кркићи су свије фудбалсеке кораке започели пре шест деценија на рудничкој шљаци а започео ју је његов деда,недавно преминули Милорад Мића Кркић.
БОЈАН КРКИЋ - СЕНИОР ФК "ЦРВЕНА ЗВЕЗДА"Бојан је прве своје кораке начинио управо у Сењском Руднику, на игралишту „Рудар”.Наставио је као основац у Параћину где са специјалним лекарским прегледом игра за омладинце „Јединства”, а потом и за репрезентацију Србије. Бива запажен и прелази у „Црвену Звезду” где је играо наредне три године. За то време одиграо је 25 утакмица за омладинску репрезентацију Југославије, а капитенску траку носио је 15 пута. Играо је за ОФК „Београд” и "Сутјеску" из Никшића . Даљи фудбалски пут је друголигаш „Мољеруси” у Шпанији. Ту је играо две године, али због повреде препона престаје са активним играњем. Одлучио је да остане на Пиринејском полуострву. Упознаје се са Шпањолком Луизом с којом склапа брак из кога имају сина Бојана. По престанку каријере, Бојан остаје у фудбалу, и ради у школи за омладинце старости до 17 година.Сада је професионални скаут ФК „Барцелона” за младе играче до 17 година. Са супругом Луизом и сином Бојаном живи у Барселони.
Милорад Мића Кркић "ФК РУДАР"
ФК „Рудар”. Тих 50-тих година одабран је играчки кадар кога су сачињавали:
Душан Матовић, Миодраг Кркић ,Душан Ђурђевић , Мирко Момчиловић , Милан Марковић,
Бранко Кркић Богољуб Рашић , Славко Богосављевић , Јован Пранић , Зоран Селић , Миодраг Кажић , Ненад Бајић Ољег Храмов, Гојко Митић
Клуб је имао и своје руководство у коме су били:
Миливоје Павловић – председник Клуба
Владимир Шаховић – секретар
Радосав Милановић – благајник
Жарко Јанковић – тренер
ЦРКВА Св.ПРОКОПИЈЕ
ЦРКВА Св.ПРОКОПИЈЕ
Дана 21. јула 1893. године, на дан Св. Прокопија, у рударском ревиру који се звао
„цигански поткоп”, остала је заробљена смена рудара. До зарушавања је дошло зато што је изгорела дрвена подграда у јами, услед пожара који је захватио букову шуму и пренео се на јаму.
У знак сећања на настрадале рударе, управа Сењског Рудника саградила је цркву Св. Прокопије. Грађевина је подигнута на једној висоравни уз саму рудничку колонију. У „готском” стилу, сазидана је од цигле, а покривена обичним печеним црепом. Унутрашњи зидови офарбани су обичном
бојом без икаквих живописа и ликова светих. Иконостас је обичне израде, рађен у времену када и сама црква, а иконописао га је Настас Стевановић чије дело је и иконостас у београдском Саборном храму. Порта цркве је ограђена и засађена четинарима. Цркву је осветио митрополит Инокентије 2. септембра 1902. године. Први парохијски свештеник био је Михајло Стојановић. До освећења овог храма опслуживао је исту парохију при манастиру Раваница, а са седиштем
је био у Сењском Руднику, где је једно време вршио и учитељску дужност у основној школи. Отац Михајло је био и свештеник Железничке дирекције, те је као виши контролор железнички, пензионисан, након 36 година свештеничке и учитељске службе, зашта је од црквених власти одликован "Протоском камилаком и црвеним појасом". Од 11/24. јануара 1933. године дужност је поверена старешини манастира Раваница архимандриту Макарију Требињцу, да уз помоћ братства манастира Раваница опслужује сењскорудничку парохију. Од 1948. године парохију сењскорудничку опслужује Синђел Максим Рајчић до смрти 21. децембра 1994. године. Након његове смртипослове свештеника у Сењском Руднику обављали су:
- Синђел, сада архимандрит Матеј Ристановић
- Свештеник Зоран Филиповић
- Свештеник Саша Ђорђевић
Свети Прокопије је рударска слава, а поред ње највећи број
Рудничана у својим домовима и у кругу рођака и пријатеља слави Светог
Аранђела и Светог Николу.
уторак, 5. јул 2011.
Slušam sevdalinke i malo me uhvati nostalgija za kafanom oko koje se sve vrti i okreće i gde se dešava, što bi rekli stari rimljani "CIRKULUS VITIOZUS"(vrtimo se u krug).Ponekad i to "vrćenje u krug" iznedri mnogo lepih stvari. Kao, na primer, mašina za veš: uključite centrifugu i kad ga zavrti bato, od prljavog nastane čisto.
Tako i kod nas. Vrtimo, vrtimo i, od "uglja prljavog" Senjskog Rudnika, nastane čistota lepa kao bebin osmeh.
Zahvaljujući našem drugu i sugrađaninu Miodragu Nikoliću, današnjem kustosu muzeja ugljarstva u Senjskom Rudniku, njegovim saradnicima i mnogim drugim ljudima dobre volje, rudničanima sadašnjim i bivšim i jakom entuzijazmu njih samih i mnogih drugih koji prepoznaju prave istorijske i umetničke vrednosti jednog vremena imamo, nakon nekoliko godina potvrdu "vrćenja" iskazanu kroz logični sled događaja kome se svi radujemo.
Na ovom postu sam sakupio nekoliko članaka o Senjskom Rudniku kao potvrdu njegovih vrednosti i nazvao ga "DRUGI O NAMA".
To je lepo znati. Tim pre što to predstavlja svojevrsnu potvrdu dosad urađenog, a i daje podstrek da se uradi više i, možda bolje.
Za buduće generacije. Treba da znaju onoliko koliko je potrebno da znaju ko su i šta su i kome pripadaju.
Prorok Ezej iz Biblije je rekao "UMIRE NAROD MOJ, JER JE BEZ ZNANJA"
Ovakvo čuvanje znanja je potreba osećanja i održavanja pripadnosti jednom narodu i njegovim svakojakim vrednostima ma kakve one bile.
Pogledajte!
Kopaju sreću tri veka
Eko muzej
Izložba slika
Uskoro grad-muzej
Muzejčić
Početak
Osmeh umesto šlema
Baština jugoistočne Evrope
Brisel
Projekat
Tako i kod nas. Vrtimo, vrtimo i, od "uglja prljavog" Senjskog Rudnika, nastane čistota lepa kao bebin osmeh.
Zahvaljujući našem drugu i sugrađaninu Miodragu Nikoliću, današnjem kustosu muzeja ugljarstva u Senjskom Rudniku, njegovim saradnicima i mnogim drugim ljudima dobre volje, rudničanima sadašnjim i bivšim i jakom entuzijazmu njih samih i mnogih drugih koji prepoznaju prave istorijske i umetničke vrednosti jednog vremena imamo, nakon nekoliko godina potvrdu "vrćenja" iskazanu kroz logični sled događaja kome se svi radujemo.
Na ovom postu sam sakupio nekoliko članaka o Senjskom Rudniku kao potvrdu njegovih vrednosti i nazvao ga "DRUGI O NAMA".
To je lepo znati. Tim pre što to predstavlja svojevrsnu potvrdu dosad urađenog, a i daje podstrek da se uradi više i, možda bolje.
Za buduće generacije. Treba da znaju onoliko koliko je potrebno da znaju ko su i šta su i kome pripadaju.
Prorok Ezej iz Biblije je rekao "UMIRE NAROD MOJ, JER JE BEZ ZNANJA"
Ovakvo čuvanje znanja je potreba osećanja i održavanja pripadnosti jednom narodu i njegovim svakojakim vrednostima ma kakve one bile.
Pogledajte!
Kopaju sreću tri veka
Eko muzej
Izložba slika
Uskoro grad-muzej
Muzejčić
Početak
Osmeh umesto šlema
Baština jugoistočne Evrope
Brisel
Projekat
понедељак, 4. јул 2011.
Бојан Шрајер
а Војну и Командно-штабну академију у Београду.Почиње да ради у Зајечеру где је оженио
Снежану. Службовао је у Сарајеву,Вировитици, Карловцу. Рат деведесетих провео је у Босну и Херцеговину, затим Источну Славонију, Западни Срем и Вуковар. После тога био је на служби у Смедеревској Паланци,Куршумлији, Зајечару и Неготину. Од 1995. до 2006. године радио је у Зајечару, 6 месеци био је на служби у Генералштабу у Београду. Пензионисан је у чину потпуковника. Бојан има две ћерке Селену и Бојану. Бојанов деда Богомир Шрајер звани „мајстор Богош” ,је 1912. године из Ћићевца, дошао у Сењски Рудник.Ту се оженио Даницом Ломбауер и изродили троје деце: Александра, Стевана, и Веру која је рођена у селу Мирово, док је Богомир радио у руднику Боговина код Зајечара. Александар има ћерку Слађану, која има сина Ненада и унука Матеју, и две ћерке близнакиње, Ивану и Јелену.Стева је био лимар, радио је у машинској радионици. Као младић био је активан у културно-уметничком друштву и као играч и као вођа фолклорне секције. Са супругом Јелицом поред сина Бојана, имају и кћер Љиљану. Она је завршила Машинску средњу школу,сада живи и ради у Смедереву и има сина Уроша и кћерку Вању.Вера је била најмлађа, удата за Свету Ицића, познатог трговца. Са њим има ћерке Драгану и Јасмину које су рођене у Сењском Руднику и ту започеле школовање. Драгана је завршила Правни факулет, сада живи и ради у Београду и има две ћерке, Мину и Невену. Јасмина је завршила Економски факултет, живи и ради у Ћуприји има сина Марка.
SENJSKI RUDNIK
Hvala mom drugu Bojanu Šrajeru što se priključio ovom blogu. Siguran sam da i tek kako ima o čemu da piše!
недеља, 3. јул 2011.
Možda niste znali ili malo znate o 6. avgustu - Danu rudara i zašto se baš taj dan slavi.
Pogledajte
sindikatjppeu.com/load/0-0-0-2-20
ISTORIJSKI RAZVOJ SINDIKATA
Od početka rada u Senjskom Rudniku, tj. od 11. Jula 1853 godine, (koji se tada zvao “Aleksandrovac”) rudari su radili i živeli u izuzetno teškim uslovima. Stanovali su u zemunicama ili takozvanim “burdeljima”. To su bile obične šupe od pruća u kojima je bilo vlage, vode i blata. Radno vreme u jami je iznosilo 12 do 16 časova, a olaj i karbit za osvetljavanje, kao i eksploziv za miniranje u jami, pa i oštrenje alata za kopanje uglja i članstvo u Bratinskoj blagajni, su naplaćivani od nadnica. Ovakvi uslovi života i rada rudara su doveli i do njihovih prvih pobuna i obustava rada.
Prvi štrajk rudara u Senjskom Rudniku, posle neuspešnih pregovora sa upravom u vezi sa pitanjima visine nadnica, isplate zarada na vreme, dužine radnog dana izveden je marta 1894.godine.
Sledeća 1895.godina je započela štrajkom rudara iz Senjskog Rudnika. Pošto se stanje u Senjskom Rudniku nije bitno promenilo (nisu dobijali zaradu na vreme, uslovi rada i stanovanja su bili veoma loši itd.) 1. januara 1895 godine 200 rudara je započelo štrajk. Pošto rudari nisu prihvatili obećanje Upravnika rudnika, on je obavestio nadležne organe, pa su zahtevi delimično ispunjeni (poboljšani su uslovi stanovanja), pa je štrajk prekinut 3. januara. Sve su ovo bili pojedinačni i slabo organizovani štrajkovi.
Prvo političko i sindikalno organizovanje rudara u Senjskom Rudniku (i uopšte u Srbiji) dogodilo se 13. jula 1903.godine, kada je formirana prva rudarska sindikalna organizacija. Ova sindikalna organizacija je formirana u obliku Rudarskog radničkog udruženja sa jednim od zadataka da stupi u Savez sa svim radničkim udruženjima u Srbiji.
Na osnivačkoj sednici ovog odbora formirana je i Uprava udruženja u koju su izabrani: DOBRIVOJE TRNINIĆ, bravar za predsednika; MILOVOJE RISTANOVIĆ, rudar za potpredsednika; VIĆENTIJE ALEKSIĆ, rudar za blagajnika; VLADIMIR SABOVLJEVIĆ, mašin-bravar za sekretara i još 6 radnika za odbornike. Na istom zboru su usvojena i Pravila Rudarskog-Radničkog udruženja u Senjskom Rudniku koja su kao osnovnu delatnost predviđala zaštitu radnika i njihovih porodica. Ova pravila su odmah podneta vlastima radi registrovanja udruženja.
Na osnivačkoj skupštini odmah se učlanilo 200 rudara. Do kraja jula meseca i početkom avgusta udruženje je već imalo preko 300 članova. Tada je u Senjskom Rudniku bilo 600 radnika od kojih je 400 radnika bilo u stalnom radnom odnosu dok su 200 radnika bili sezonski radnici.
Šestog avgusta 1903.godine u rudniku je bilo obično kao i svakog drugog dana.
Svako je žurio svojim poslom opterećen svojim brigama za svoj opstanak i opstanak svoje porodice. Sve je teklo normalno, izuzev što se u prostorijama Udruženja odvijala živa i burna diskusija. Nekoliko rudara je diskutovalo o odluci Upravnika Rudnika Save Novakovića da otpusti sa posla rukovodioce Rudarskog Radničkog udruženja: Dobrivoja Trninića, Davida Sekulića i Milivoja Ristanovića. Ova odluka bila je posledica želje Upravnika Rudnika da može da kreira rad ovog rudarskog udruženja po svojoj volji (kao što je to radio sa Bratinskom blagajnom). Za ovu trojicu radnika se upravnik odlučio zato zato što su oni na zborovima bili najglasniji u kritikama na rad Upravnika i odnosa prema rudarima i njihovim zahtevima. Rešenje Upravnika je bilo da se jednostavno na prozivu radnika pročita odluka ili da im se jednostavno saopšti da u roku od 24 časa napuste rudnik kao i mnogi drugi do tada. Odluka odbora Udruženja je bila da se pokuša kod Upravnika da se povuče odluka o otpuštanju trojice radnika. Međutim, Upravnik Sava Novaković nije hteo da razgovara sa delegacijom rudara, a nije hteo čak ni da ih primi na razgovor.
Istog dana (6. avgusta 1903.godine) u popodnevnim časovima održan je opšti radnički zbor na kome su pored ostalih govorili i otpušteni radnici. U svom govoru Dobrivoje Trninić je pozvao radnike da se izjasne ko je uz udruženje a ko nije. Svi prisutni prišli su uz Trninića. Zbor je odlučio da se stupi u štrajk. Formiran je štrajkački odbor na čijem je čelu bio Dobrivoje Trninić. Doneta je odluka da svih 600 rudara sa porodicama napusti Senjski Rudnik, dok Uprava ne ispuni njihove zahteve. Jedna delegacija je pokušala ponovo da Upravniku objasni svoje zahteve, ali Upravnik Sava Novaković nije hteo ni da čuje. Osnovni zahtevi su bili: da se trojica otpuštenih radnika vrati na posao, da se ukine plaćanje karbita i olaja za osvetljavanje, da se isplata zarada rudara vrši u dinarima, a ne u takozvanim “tantuzima“, da se poboljšaju uslovi kupovine namirnica u železničkoj zadruzi (jer su cene bile nekoliko puta veće nego u drugim prodavnicama) itd. Da bi se slomio otpor rudara i ugušio štrajk Upravnik Novaković zajedno sa komesarom policije obaveštava okružnog načelnika Cerovića, a ovaj je odmah na Rudnik uputio pojačanje žandarmerije i odred naoružanih vojnika, istovremeno upravnik Novaković izdaje naredbu da se obustave svi vozovi za Ćupriju. No, sve ove mere nisu promenile odluku rudara i oni su pešice krenuli za Ćupriju. Istovremeno sa njihovim odlaskom u rudnik je umarširalo pojačanje žandara i odred vojnika.
U tom trenutku rudnik je bio sablasno prazan. Mogao je da se čuje samo plač žena koje nisu mogle da idu sa svojim muževima za Ćupriju. Rudnik je izgledao pust i mrtav, jer nije bilo rudara koji su mu “davali život“.
Pred zoru su rudari stigli u Ćupriju. Na samom ulazu u Ćupriju rudare je sačekala grupa žandara. Ionako već preplašeni žandari su se iznenadili kada su rudari rekli da nisu došli da prave nered već da traže lementarna ljudska i radnička prava i da žele da se sa njima postupa kao sa ljudima, jer na to imaju pravo.
U međuvremenu dok su se rudari približavali Ćupriji. Okružni načelnik Cerović je izdao naredbu da sve kafane moraju da budu otvorene i da budu spremne za doček rudara. Ovim je hteo da pokaže svoje interesovanje za rudare i njihove zahteve. Međutim, rudari nisu želeli da idu u kafane već su se smestili kod železničke stanice Donja Ćuprija, gde se danas nalazi Fabrika šećera. Tu je bila velika šuma i odatle su rudari mogli da kontrolišu da neko ne odlazi za rudnik i da li se ne dovozi ugalj iz rudnika.
Pred štrajkačkim odborom stajao je krupan problem. Trebalo je istrajati u zahtevima, a pojavio se i problem ishrane rudara. Međutim, pojavili su se i ljudi koji su pritekli rudarima u pomoć. U prvom redu štrajkače je hlebom snabdevao pekar Stojković iz Ćuprije. Rudari su pokušali da u razgovoru sa okružnim načelnikom Cerovićem reše svoje probleme, ali je ovaj pokušaj ostao bez rezultata. Štrajkački odbor je zato doneo odluku da se jedna delegacija uputi u Beograd i da svoje zahteve izloži Ministru narodne privrede. Delegaciju su sačinjavali: VASA CONIĆ, VLADIMIR SABOVLJEVIĆ i MILISAV NIKOLIĆ. Posle niza problema (okružni načelnik Cerović im je onemogućavao da vozom krenu za Beograd) uspeli su da dođu u Beograd. Tu su boravili nekoliko dana i uspeli da svoje zahteve prenesu Ministru građevina Todoroviću (pod čijom je nadležnošću bio Senjski Rudnik, jer je bio u sastavu Srpskih državnih železnica). Posle upoznavanja sa rudarskim zahtevima i razlozima da se pokrene štrajk, ministar Todorović je rudarskoj delegaciji uručio pismeno naređenje adresirano na okružnog načelnika Cerovića i upravnika Senjskog Rudnika Savu Novakovića, da se udovolji zahtevima rudara. Sa ovakvim odgovorom štrajkački odbor je bio zadovoljan i štrajk je prekinut 15. avgusta. U znak pobede svi učesnici u štrajku su dobili po komad crvene tkanine.
Pošto im je bio zabranjen povratak vozom do Senjskog Rudnika, štrajkači su krenuli pešice za Senjski Rudnik, gde im je bio priređen srdačan doček, koji se pretvorio u narodno veselje. Prepričavane su dogodovštine i događaji u Ćupriji i Beogradu.
Na osnovu pismenog naloga Ministra građevina, upravnik Sava Novaković je obećao da će ispuniti zahteve rudara. Izdao je nalog da se poveća nadnica najviše do 0.20 para, da se ukine plaćanje olaja za osvetljavanje i da se Milivoje Ristanović i David Sekulić vrate na posao, dok je Dobrivoje Trninić bio upisan u “crnu knjigu” i kao takav nije mogao da nađe posao u Srbiji već se zaposlio u rudniku Pernik u susednoj Bugarskoj.
Tako je okončan prvi organizovani rudarski štrajk u Senjskom Rudniku i u Srbiji uopšte. Rezultati ovog štrajka nisu bili veliki, ali je on postao simbol borbe rudara Srbije sa vlastima i ideja vodilja u vekovnoj borbi za ostvarivanje rudarskih zahteva za boljim i kvalitetnijim uslovima rada i života.
U znak sećanja na ovaj prvi rudarski štrajk u Senjskom Rudniku, na predlog zemaljskog odbora sindikata Narodne Republike Srbije, kao uspomenu na veliki štrajk rudara Senjskog Rudnika, koji je počeo 6. avgusta 1903.godine, kada su se rudari Srbije prvi put organizovano i uspešno suprostavili svojim izrabljivačima radi zaštite svojih prava, Izvršno Veće NR Srbije donosi:
R E Š E NJ E O
PROGLAŠENJU 6. AVGUSTA ZA DAN RUDARA SRBIJE
1. Proglašuje se 6. avgust za Dan rudara Srbije, koji će se ubuduće proslavljati na svim rudnicima NR Srbije.
2. Ovo rešenje stupa na snagu odmah.
Broj 154, 16. mart 1955.godine Predsednik Izvršnog Veća
Beograd Jovan Veselinov. s.r.
Zbog neispunjenih obaveza preuzetih za vreme Avgustovskog štrajka, 18. novembra iste godine (1903.god.) proglašen je opšti štrajk, ali je zbog represivnih mera preduzetih od strane uprave rudnika ovaj štrajk trajao samo nekoliko dana.
Aktivnost ovog radničkog udruženja je bila vrlo značajna u periodu 1907. do 1910. godine, a pošto je u tom periodu već uveliko radio i rudnik Ravna Reka, te se otvorilo još jedno uporište radničke borbe za prava radnika rudara. 1912.godine se obnavlja rad radničke biblioteke u Senjskom Rudniku i Ravnoj Reci, u čemu je značajnu ulogu imao Milan Đorđević zvani “Struja“ i poznati borac za prava radnika Petar Radovanović iz sela Zlot (koji je bio i učesnik štrajka 1903.godine). Sa nastupanjem ratne 1912.godine prestaju sve aktivnosti i svaki vid sindikalne borbe.
1919.godine u Ravnoj Reci je (kao i u Senjskom Rudniku) stvorena sindikalna organizacija, a u Ravnoj Reci se svojom aktivnošću naročito isticao pododbor metalaca koji je u to vreme po snazi bio najjači u Srbiji (jači čak i od legendarnog pododbora metalaca u Kragujevcu). 25.07.1919.godine sindikat podnosi upravi zahtev za uvođenje osmočasovnog radnog vremena, zavođenje rada u tri smene, besplatan karbit za osvetljavanje, ukidanje naplate za oštrenje alata kao i povećanje cene nadnica. Pregovori su trajali nekoliko dana, a zbog snage sindikalnog pokreta i podrške od strane Glavnog radničkog saveza, isti su uspešno završeni.
Posle ukidanja “obznane“, do formiranja sindikalnih podružnica došlo je tek 1935. godine i to u Ravnoj Reci. Odmah je proglašen štrajk kao i 1936.godine. Uopšte od 1919. godine, pa do 1940.godine u Senjskom Rudniku i Ravnoj Reci je organizovano više od 20 štrajkova.
U ovom periodu je značajno napomenuti da su u Ibarskim Rudnicima u jami “Jarando“, organizovana 3 velika rudarska štrajka i to: 1929.godine kada rudari nisu radili (zbog štrajka) 2 meseca, u julu 1934.godine 80 rudara je obustavilo rad, a svakako najznačajniji je štrajk 700 rudara 12.02.1937.godine koji je trajao 11 dana.
1939.godine od strane žandarma je u rudniku Sisevac na radnom mestu ubijen Dragoljub Ljuba Nikolić, čovek za koga je vezan kompletan sindikalni pokret rudnika Sisevac.
Posle II svetskog rata jamski horizonti su bili opustošeni i uništeni, pa je prevashodni cilj rudara bio da se što brže jame osposobe za rad i proizvodnju uglja.
Radi objedinjavanja rada sindikalnih podružnica 1946.godine je formiran Revirski odbor sindikata, a 1947,godine je isti ukinut i formirano Sindikalno veće.
Od osnivanja prvog rudarskog udruženja u Senjskom Rudniku (13. jula 1903. godine), pa do predaje Senjsko-Resavskog ugljenog basena na upravljanje radnom kolektivu - do radničkog samoupravljanja, prošlo je punih 47 godina.
Radnički savet u rudnicima Senjsko-Resavsko ugljenog basena izabran je 26. januara 1950.godine, među prvima u Srbiji. Ovaj Radnički savet je izabran pre donošenja Osnovnog zakona o upravljanju privrednim preduzećima od strane radnih kolektiva. Za prvog predsednika Radničkog saveta izabran je MILE VUKAŠIN, rudar iz Ravne Reke, a za prvog predsednika Upravnog odbora izabran je MILOVAN PAJIĆ, iz Senjskog Rudnika.
Posle formiranja Radničkog saveta, borba rudara za ostvarivanje svojih prava dobija novu dimenziju i još značajnije uporište, pa nije bilo nekih značajnijih obustava rada sve do 1988.godine, kada su radnici rudnika “Vodna“ obustavili rad zbog umanjenih zarada, ali je dogovor sa poslovodstvom vrlo brzo postignut.
Značajnu ulogu sindikat ima 1979.godine kada dolazi do pripajanja RMU Rembas u sistem Zavodi Crvena Zastava iz Kragujevca, pa sve do 1989.godine kada se RMU Rembas izdvaja iz ovog sistema, da bi 1990.godine zajedno sa ostalim rudnicima uglja u Srbiji ušao u sistem EPS –a, gde mu po vrsti delatnosti ( energija ) i pripada mesto.
1992.godine formirano je Javno Preduzeće za podzemnu eksploataciju uglja u Srbiji sa sedištem u Resavici, a samim tim je i sindikalni pokret dobio novu dimenziju u borbi za ostvarivanje rudarskih prava. Prvi predsednik JP PEU je bio STAMENKO ARANĐELOVIĆ, rudarski tehničar iz Senjskog Rudnika.
Nerazumnom i neshvatljivom odlukom resornog ministarstva energetike i Vlade Republike Srbije, sredinom 2003.godine Rudnici uglja sa podzemnom eksploatacijom uglja u Srbiji izdvojeni su iz sastava EPS-a. Ova odluka je izazvala gnev i nezadovoljstvo kod svih rudara, pa su svoje stavovi iskazali višednevnim štrajkom ispred zgrade Ministarstva za energetiku u Beogradu, ali su svi napori da se sporna odluka stavi van snage ostali bez rezultata.
Pogledajte
sindikatjppeu.com/load/0-0-0-2-20
ISTORIJSKI RAZVOJ SINDIKATA
Od početka rada u Senjskom Rudniku, tj. od 11. Jula 1853 godine, (koji se tada zvao “Aleksandrovac”) rudari su radili i živeli u izuzetno teškim uslovima. Stanovali su u zemunicama ili takozvanim “burdeljima”. To su bile obične šupe od pruća u kojima je bilo vlage, vode i blata. Radno vreme u jami je iznosilo 12 do 16 časova, a olaj i karbit za osvetljavanje, kao i eksploziv za miniranje u jami, pa i oštrenje alata za kopanje uglja i članstvo u Bratinskoj blagajni, su naplaćivani od nadnica. Ovakvi uslovi života i rada rudara su doveli i do njihovih prvih pobuna i obustava rada.
Prvi štrajk rudara u Senjskom Rudniku, posle neuspešnih pregovora sa upravom u vezi sa pitanjima visine nadnica, isplate zarada na vreme, dužine radnog dana izveden je marta 1894.godine.
Sledeća 1895.godina je započela štrajkom rudara iz Senjskog Rudnika. Pošto se stanje u Senjskom Rudniku nije bitno promenilo (nisu dobijali zaradu na vreme, uslovi rada i stanovanja su bili veoma loši itd.) 1. januara 1895 godine 200 rudara je započelo štrajk. Pošto rudari nisu prihvatili obećanje Upravnika rudnika, on je obavestio nadležne organe, pa su zahtevi delimično ispunjeni (poboljšani su uslovi stanovanja), pa je štrajk prekinut 3. januara. Sve su ovo bili pojedinačni i slabo organizovani štrajkovi.
Prvo političko i sindikalno organizovanje rudara u Senjskom Rudniku (i uopšte u Srbiji) dogodilo se 13. jula 1903.godine, kada je formirana prva rudarska sindikalna organizacija. Ova sindikalna organizacija je formirana u obliku Rudarskog radničkog udruženja sa jednim od zadataka da stupi u Savez sa svim radničkim udruženjima u Srbiji.
Na osnivačkoj sednici ovog odbora formirana je i Uprava udruženja u koju su izabrani: DOBRIVOJE TRNINIĆ, bravar za predsednika; MILOVOJE RISTANOVIĆ, rudar za potpredsednika; VIĆENTIJE ALEKSIĆ, rudar za blagajnika; VLADIMIR SABOVLJEVIĆ, mašin-bravar za sekretara i još 6 radnika za odbornike. Na istom zboru su usvojena i Pravila Rudarskog-Radničkog udruženja u Senjskom Rudniku koja su kao osnovnu delatnost predviđala zaštitu radnika i njihovih porodica. Ova pravila su odmah podneta vlastima radi registrovanja udruženja.
Na osnivačkoj skupštini odmah se učlanilo 200 rudara. Do kraja jula meseca i početkom avgusta udruženje je već imalo preko 300 članova. Tada je u Senjskom Rudniku bilo 600 radnika od kojih je 400 radnika bilo u stalnom radnom odnosu dok su 200 radnika bili sezonski radnici.
Šestog avgusta 1903.godine u rudniku je bilo obično kao i svakog drugog dana.
Svako je žurio svojim poslom opterećen svojim brigama za svoj opstanak i opstanak svoje porodice. Sve je teklo normalno, izuzev što se u prostorijama Udruženja odvijala živa i burna diskusija. Nekoliko rudara je diskutovalo o odluci Upravnika Rudnika Save Novakovića da otpusti sa posla rukovodioce Rudarskog Radničkog udruženja: Dobrivoja Trninića, Davida Sekulića i Milivoja Ristanovića. Ova odluka bila je posledica želje Upravnika Rudnika da može da kreira rad ovog rudarskog udruženja po svojoj volji (kao što je to radio sa Bratinskom blagajnom). Za ovu trojicu radnika se upravnik odlučio zato zato što su oni na zborovima bili najglasniji u kritikama na rad Upravnika i odnosa prema rudarima i njihovim zahtevima. Rešenje Upravnika je bilo da se jednostavno na prozivu radnika pročita odluka ili da im se jednostavno saopšti da u roku od 24 časa napuste rudnik kao i mnogi drugi do tada. Odluka odbora Udruženja je bila da se pokuša kod Upravnika da se povuče odluka o otpuštanju trojice radnika. Međutim, Upravnik Sava Novaković nije hteo da razgovara sa delegacijom rudara, a nije hteo čak ni da ih primi na razgovor.
Istog dana (6. avgusta 1903.godine) u popodnevnim časovima održan je opšti radnički zbor na kome su pored ostalih govorili i otpušteni radnici. U svom govoru Dobrivoje Trninić je pozvao radnike da se izjasne ko je uz udruženje a ko nije. Svi prisutni prišli su uz Trninića. Zbor je odlučio da se stupi u štrajk. Formiran je štrajkački odbor na čijem je čelu bio Dobrivoje Trninić. Doneta je odluka da svih 600 rudara sa porodicama napusti Senjski Rudnik, dok Uprava ne ispuni njihove zahteve. Jedna delegacija je pokušala ponovo da Upravniku objasni svoje zahteve, ali Upravnik Sava Novaković nije hteo ni da čuje. Osnovni zahtevi su bili: da se trojica otpuštenih radnika vrati na posao, da se ukine plaćanje karbita i olaja za osvetljavanje, da se isplata zarada rudara vrši u dinarima, a ne u takozvanim “tantuzima“, da se poboljšaju uslovi kupovine namirnica u železničkoj zadruzi (jer su cene bile nekoliko puta veće nego u drugim prodavnicama) itd. Da bi se slomio otpor rudara i ugušio štrajk Upravnik Novaković zajedno sa komesarom policije obaveštava okružnog načelnika Cerovića, a ovaj je odmah na Rudnik uputio pojačanje žandarmerije i odred naoružanih vojnika, istovremeno upravnik Novaković izdaje naredbu da se obustave svi vozovi za Ćupriju. No, sve ove mere nisu promenile odluku rudara i oni su pešice krenuli za Ćupriju. Istovremeno sa njihovim odlaskom u rudnik je umarširalo pojačanje žandara i odred vojnika.
U tom trenutku rudnik je bio sablasno prazan. Mogao je da se čuje samo plač žena koje nisu mogle da idu sa svojim muževima za Ćupriju. Rudnik je izgledao pust i mrtav, jer nije bilo rudara koji su mu “davali život“.
Pred zoru su rudari stigli u Ćupriju. Na samom ulazu u Ćupriju rudare je sačekala grupa žandara. Ionako već preplašeni žandari su se iznenadili kada su rudari rekli da nisu došli da prave nered već da traže lementarna ljudska i radnička prava i da žele da se sa njima postupa kao sa ljudima, jer na to imaju pravo.
U međuvremenu dok su se rudari približavali Ćupriji. Okružni načelnik Cerović je izdao naredbu da sve kafane moraju da budu otvorene i da budu spremne za doček rudara. Ovim je hteo da pokaže svoje interesovanje za rudare i njihove zahteve. Međutim, rudari nisu želeli da idu u kafane već su se smestili kod železničke stanice Donja Ćuprija, gde se danas nalazi Fabrika šećera. Tu je bila velika šuma i odatle su rudari mogli da kontrolišu da neko ne odlazi za rudnik i da li se ne dovozi ugalj iz rudnika.
Pred štrajkačkim odborom stajao je krupan problem. Trebalo je istrajati u zahtevima, a pojavio se i problem ishrane rudara. Međutim, pojavili su se i ljudi koji su pritekli rudarima u pomoć. U prvom redu štrajkače je hlebom snabdevao pekar Stojković iz Ćuprije. Rudari su pokušali da u razgovoru sa okružnim načelnikom Cerovićem reše svoje probleme, ali je ovaj pokušaj ostao bez rezultata. Štrajkački odbor je zato doneo odluku da se jedna delegacija uputi u Beograd i da svoje zahteve izloži Ministru narodne privrede. Delegaciju su sačinjavali: VASA CONIĆ, VLADIMIR SABOVLJEVIĆ i MILISAV NIKOLIĆ. Posle niza problema (okružni načelnik Cerović im je onemogućavao da vozom krenu za Beograd) uspeli su da dođu u Beograd. Tu su boravili nekoliko dana i uspeli da svoje zahteve prenesu Ministru građevina Todoroviću (pod čijom je nadležnošću bio Senjski Rudnik, jer je bio u sastavu Srpskih državnih železnica). Posle upoznavanja sa rudarskim zahtevima i razlozima da se pokrene štrajk, ministar Todorović je rudarskoj delegaciji uručio pismeno naređenje adresirano na okružnog načelnika Cerovića i upravnika Senjskog Rudnika Savu Novakovića, da se udovolji zahtevima rudara. Sa ovakvim odgovorom štrajkački odbor je bio zadovoljan i štrajk je prekinut 15. avgusta. U znak pobede svi učesnici u štrajku su dobili po komad crvene tkanine.
Pošto im je bio zabranjen povratak vozom do Senjskog Rudnika, štrajkači su krenuli pešice za Senjski Rudnik, gde im je bio priređen srdačan doček, koji se pretvorio u narodno veselje. Prepričavane su dogodovštine i događaji u Ćupriji i Beogradu.
Na osnovu pismenog naloga Ministra građevina, upravnik Sava Novaković je obećao da će ispuniti zahteve rudara. Izdao je nalog da se poveća nadnica najviše do 0.20 para, da se ukine plaćanje olaja za osvetljavanje i da se Milivoje Ristanović i David Sekulić vrate na posao, dok je Dobrivoje Trninić bio upisan u “crnu knjigu” i kao takav nije mogao da nađe posao u Srbiji već se zaposlio u rudniku Pernik u susednoj Bugarskoj.
Tako je okončan prvi organizovani rudarski štrajk u Senjskom Rudniku i u Srbiji uopšte. Rezultati ovog štrajka nisu bili veliki, ali je on postao simbol borbe rudara Srbije sa vlastima i ideja vodilja u vekovnoj borbi za ostvarivanje rudarskih zahteva za boljim i kvalitetnijim uslovima rada i života.
U znak sećanja na ovaj prvi rudarski štrajk u Senjskom Rudniku, na predlog zemaljskog odbora sindikata Narodne Republike Srbije, kao uspomenu na veliki štrajk rudara Senjskog Rudnika, koji je počeo 6. avgusta 1903.godine, kada su se rudari Srbije prvi put organizovano i uspešno suprostavili svojim izrabljivačima radi zaštite svojih prava, Izvršno Veće NR Srbije donosi:
R E Š E NJ E O
PROGLAŠENJU 6. AVGUSTA ZA DAN RUDARA SRBIJE
1. Proglašuje se 6. avgust za Dan rudara Srbije, koji će se ubuduće proslavljati na svim rudnicima NR Srbije.
2. Ovo rešenje stupa na snagu odmah.
Broj 154, 16. mart 1955.godine Predsednik Izvršnog Veća
Beograd Jovan Veselinov. s.r.
Zbog neispunjenih obaveza preuzetih za vreme Avgustovskog štrajka, 18. novembra iste godine (1903.god.) proglašen je opšti štrajk, ali je zbog represivnih mera preduzetih od strane uprave rudnika ovaj štrajk trajao samo nekoliko dana.
Aktivnost ovog radničkog udruženja je bila vrlo značajna u periodu 1907. do 1910. godine, a pošto je u tom periodu već uveliko radio i rudnik Ravna Reka, te se otvorilo još jedno uporište radničke borbe za prava radnika rudara. 1912.godine se obnavlja rad radničke biblioteke u Senjskom Rudniku i Ravnoj Reci, u čemu je značajnu ulogu imao Milan Đorđević zvani “Struja“ i poznati borac za prava radnika Petar Radovanović iz sela Zlot (koji je bio i učesnik štrajka 1903.godine). Sa nastupanjem ratne 1912.godine prestaju sve aktivnosti i svaki vid sindikalne borbe.
1919.godine u Ravnoj Reci je (kao i u Senjskom Rudniku) stvorena sindikalna organizacija, a u Ravnoj Reci se svojom aktivnošću naročito isticao pododbor metalaca koji je u to vreme po snazi bio najjači u Srbiji (jači čak i od legendarnog pododbora metalaca u Kragujevcu). 25.07.1919.godine sindikat podnosi upravi zahtev za uvođenje osmočasovnog radnog vremena, zavođenje rada u tri smene, besplatan karbit za osvetljavanje, ukidanje naplate za oštrenje alata kao i povećanje cene nadnica. Pregovori su trajali nekoliko dana, a zbog snage sindikalnog pokreta i podrške od strane Glavnog radničkog saveza, isti su uspešno završeni.
Posle ukidanja “obznane“, do formiranja sindikalnih podružnica došlo je tek 1935. godine i to u Ravnoj Reci. Odmah je proglašen štrajk kao i 1936.godine. Uopšte od 1919. godine, pa do 1940.godine u Senjskom Rudniku i Ravnoj Reci je organizovano više od 20 štrajkova.
U ovom periodu je značajno napomenuti da su u Ibarskim Rudnicima u jami “Jarando“, organizovana 3 velika rudarska štrajka i to: 1929.godine kada rudari nisu radili (zbog štrajka) 2 meseca, u julu 1934.godine 80 rudara je obustavilo rad, a svakako najznačajniji je štrajk 700 rudara 12.02.1937.godine koji je trajao 11 dana.
1939.godine od strane žandarma je u rudniku Sisevac na radnom mestu ubijen Dragoljub Ljuba Nikolić, čovek za koga je vezan kompletan sindikalni pokret rudnika Sisevac.
Posle II svetskog rata jamski horizonti su bili opustošeni i uništeni, pa je prevashodni cilj rudara bio da se što brže jame osposobe za rad i proizvodnju uglja.
Radi objedinjavanja rada sindikalnih podružnica 1946.godine je formiran Revirski odbor sindikata, a 1947,godine je isti ukinut i formirano Sindikalno veće.
Od osnivanja prvog rudarskog udruženja u Senjskom Rudniku (13. jula 1903. godine), pa do predaje Senjsko-Resavskog ugljenog basena na upravljanje radnom kolektivu - do radničkog samoupravljanja, prošlo je punih 47 godina.
Radnički savet u rudnicima Senjsko-Resavsko ugljenog basena izabran je 26. januara 1950.godine, među prvima u Srbiji. Ovaj Radnički savet je izabran pre donošenja Osnovnog zakona o upravljanju privrednim preduzećima od strane radnih kolektiva. Za prvog predsednika Radničkog saveta izabran je MILE VUKAŠIN, rudar iz Ravne Reke, a za prvog predsednika Upravnog odbora izabran je MILOVAN PAJIĆ, iz Senjskog Rudnika.
Posle formiranja Radničkog saveta, borba rudara za ostvarivanje svojih prava dobija novu dimenziju i još značajnije uporište, pa nije bilo nekih značajnijih obustava rada sve do 1988.godine, kada su radnici rudnika “Vodna“ obustavili rad zbog umanjenih zarada, ali je dogovor sa poslovodstvom vrlo brzo postignut.
Značajnu ulogu sindikat ima 1979.godine kada dolazi do pripajanja RMU Rembas u sistem Zavodi Crvena Zastava iz Kragujevca, pa sve do 1989.godine kada se RMU Rembas izdvaja iz ovog sistema, da bi 1990.godine zajedno sa ostalim rudnicima uglja u Srbiji ušao u sistem EPS –a, gde mu po vrsti delatnosti ( energija ) i pripada mesto.
1992.godine formirano je Javno Preduzeće za podzemnu eksploataciju uglja u Srbiji sa sedištem u Resavici, a samim tim je i sindikalni pokret dobio novu dimenziju u borbi za ostvarivanje rudarskih prava. Prvi predsednik JP PEU je bio STAMENKO ARANĐELOVIĆ, rudarski tehničar iz Senjskog Rudnika.
Nerazumnom i neshvatljivom odlukom resornog ministarstva energetike i Vlade Republike Srbije, sredinom 2003.godine Rudnici uglja sa podzemnom eksploatacijom uglja u Srbiji izdvojeni su iz sastava EPS-a. Ova odluka je izazvala gnev i nezadovoljstvo kod svih rudara, pa su svoje stavovi iskazali višednevnim štrajkom ispred zgrade Ministarstva za energetiku u Beogradu, ali su svi napori da se sporna odluka stavi van snage ostali bez rezultata.
Pruga uskog koloseka Ćuprija-Senjski Rudnik izgrađena 1892. godine nekada je pripadala 12. sekciji održavanja pruga čije je teritorijalno sedište bilo u Zaječaru. Ta povezanost doprinela je da članovi Kluba ljubitelja timočkih pruga iz Zaječara, posete Senjski Rudnik i obiđu trasu nekadašnje pruge.Bilo bi lepo pogledati tu posetu.
Nadam se da će vam se dopasti.
Interesantan članak koji dovoljno govori sam po sebi.
Pogledajte
Недеља, 19. апр 2009
Сењски Рудник као еко музеј
Обнова Сењског Рудника, најстаријег рударског места у Србији, и његово претварање у еко музеј почеће у мају. Пројетком Савета Европе предвиђена је обнова музеја под земљом док ће напуштена зграда болнице бити претворена у хотел.
Богата историја
"У насељу Сењски Рудник сада живи око 450 становника, а шездесетих година прошлог овде је живело више од 1.000 рудара", објашњава кустос Музеја угљарства Мирослав Николић.
"Насеље је имало железничку пругу, две болнице, а једна је по опремљености хирургије била одмах иза ВМА а радиле су и термоелектране, штампарија и биоскоп", каже Николић.
Министар културе Небојша Брадић рекао је да очекује да ће у мају почети претварање Сењског Рудника, најстаријег рударског места у Србији, у еко музеј, како је предвиђено пројектом Савета Европе, који је за ту намену издвојио 1,5 милиона евра.
"Ми смо тај пројекат потпуно подржали, а реч је о месту рађања српске индустријализације, и очекујем да се све одвија како је и планирано и да ће Сењски Рудник, у коме је снимљен и филм "Петријин венац", наставити да живи и после рударења", рекао је Брадић Тањугу током боравка у Јагодини, поводом позоришног фестивала "Дани комедије".
Реч је о пројекту "Интегрална обнова културног наслеђа југоситочне Европе", у којем су још два локалитета из Србије - манастир Бођани у Бачу и Феликс Ромулијана у Гамзиграду- а сви су у првој групи приоритета, међу 26 локалитета на Балкану предвиђених за обнову.
Почетак радова биће означен симболичним подизањем заставе Савета Европе.
Иницијатива је потекла из Музеја угљарства у Сењском Руднику, који је основан 1974. године и у коме је на два спрата, на површини од око 800 квадратних метара приказано како у том месту копао угаљ од 1853. године.
Уз "Александров поткоп", једну од првих улаза у јаму рудника, названу по тадашњем краљу Александру Карађорђевићу, која ће бити еко музеј, једини на Балкану под земљом, пројекат предвиђа реконструкцију зграде музеја, машинске радионице, парне машине, торња и рударског лифта који је око 150 година спуштао рударе у јаме и враћао их на светло дана.
Напуштена зграда болнице биће претворена у хотел са око 30 соба, а зграда бившег Дома културе, у којој су се дешавали сви важни догађаји у историји рударства, биће претворен у центар за уметнике.
Планирана је и обнова цркве Свети Прокопије, која је добила име по заштинику рудара, улице са калдрмом, неких станова који су грађени још пре Првог светског рата у којима се и даље живи.
Ovo će vam se zaista dopasti
У шуми названој „Липов део“
Повој рударства је започео
Чобанче једно погледа бистра
Пронађе црни камен што блиста
До јуче пастири, јуче ратари
Пустише стадо посташе рудари
И крену угаљ из овог краја
Натопљен знојем крвавог сјаја
И тако овде сваког дана
Више од једног века
Човек ову природу руши
И она руши човека
Драгиша Пандуровић - Гиле
У шуми названој „Липов део“
Повој рударства је започео
Чобанче једно погледа бистра
Пронађе црни камен што блиста
До јуче пастири, јуче ратари
Пустише стадо посташе рудари
И крену угаљ из овог краја
Натопљен знојем крвавог сјаја
И тако овде сваког дана
Више од једног века
Човек ову природу руши
И она руши човека
Драгиша Пандуровић - Гиле
Evo jednog lepog članka iz 2007. godine, kao ilustracija samo jedne od mnogobrojnih vrednosti koje se nalaze u Senjskom Rudniku.
Мезимица на пару Зоран НИКОЛИЋ, 08.10.2007
Убедљиво најстарија рударска парна машина у Европи, можда и у свету, налази се у Сењском руднику, надомак манастира Раваница, и ради већ 135 година!
Почела је да се загрева у 19. веку, као од шале је преко главе претурила цео 20, да би и данас, у првој декади 21. века, тутњала пуном паром.
Да чудо буде веће, ова машина није експонат оближњег Музеја рударства, јединог таквог у Србији. Она је свакодневно у функцији: њен механизам покреће лифтове којима се три смене рудара свакодневно спуштају 150 метара у утробу земље и, наравно, излазе из ње.
Како нам је објаснио кустос Музеја рударства Мирослав Николић, машина је направљена 1872. године у Грацу у аустроугарској фабрици "Јожеф Кереши".
- Најпре је инсталирана у руднику Врдник на Фрушкој гори 1876. године - почиње причу о рударској "мезимици" Николић. - Тамо је радила све до 1922. године, а онда је пребачена у Сењски рудник. Пратили су је рудари који су кренули у потрагу за послом. Од тада је овде, код нас. Ова необична направа ради на водену пару, а огромни зупчаници на које су намотане сајле које тегле безмако век и по лифтове смештени су у посебној просторији на површини рудника. Ту је и њен "газда" Слободан Ђорђевић, који са поносом показује тајну њене дуговечности:
- На најважнијем делу механизма налазе се дрвени зупци! Израђују се искључиво од грабовог дрвета и правимо их у нашој машинској радионици. Одржавање машине је крајње једноставно, јер, када се дрвени зуб поломи, избијемо га чекићем и - заменимо.
Тако ово рударско "сокоћало" ради без обзира на то да ли има електричне енергије или не. Поред рудара у окно спушта и лакши репроматеријал.
- Ово је сигурно једина таква машина у Европи, а највероватније и у свету - додаје Николић. - До сада су долазили најпознатији инжењери из Европе који су хтели да утврде њену аутентичност. Експертизу су правили струњаци за техничке науке из Велике Британије, Словеније, Португала и Шпаније.
Утврђено је да је заиста 1872. њена година производње.
Већ деценијама су рудари врло поносни на своју машину, а посебно су били узнемирени када је једна британска делегација долазила 1970. године са намером да је откупи. Ондашњем руководству било је понуђено да се одрекне машине, а да за узврат ови инсталирају ново, модерно постројење са истим својствима. Енглези су брже отишли него што су дошли, пошто су брзо схватили да не могу да се домогну рударске "мезимице".
У оквиру "Рембаса", чији део је и Сењски рудник, налази се и Сепарација, место где се пречишћава ископани угаљ.
Тамо послују још две парне "прапрабаке".
Управник Сепарације Предраг Антовић са поносом показује локомотиве - једну направљену 1899, а другу 1906. године. Тежа има 38, а лакша "само" 27 тона:
- Обе локомотиве су исправне и редовно их сервисирамо и одржавамо.
До деведесетих година су радиле превлачећи руду, а сада се надамо да ћемо им наћи нову, вероватно туристичку намену.
Није чудо, кажу овде, када дођу Белгијанци да виде какве смо шинске лепотице сачували. Међутим, када се деси да страствени љубитељ железница само због тога дође из Јапана у Ресавицу, онда је то заиста догађај. А, било је и тога.
Пењемо се у локомотиву са првим машиновођом Драганом Гилевским. Док прича како ова старина дејствује, тврди нема бољег роштиља него овог, из локомотиве. Гледамо га са неверицом.
- Пријатељу, ставиш жицу са роштиља на лопату, на њу месо, па онда унутра, у котао где се ложи ватра - сликовито објашњава Гилевски. - Нема бољег меса од њеног, ма нашег, железничарског...
МУЗЕЈ
У овом месту смештен је Музеј рударства, једини такав у Србији и овом делу Европе. Ту су алати, који потичу још из трећег века. Управо овде је сниман култни филм наше кинематографије "Петријин венац", а нема човека у околини који није окусио рударски хлеб. Чак је и локална кафана уређена тако да изгледа као унутрашњост рударског окна, па са зидова на посетиоца светло бацају рударске лампе.
ПИТАЊЕ ЗА СЛОВЕНЦЕ
Приликом једне посете из Словеније, двадесетак стручњака је хтело да виде парну машину. Двојица међу њима су стално понављали како су они технолошки супериорни, а када су их питали шта се дешава када се њима поквари чип на машини, они су објаснили да траже део у магацину, па ако га нема, наруче од произвођача и да све то потраје и по неколико дана.
- Е, рекох им ја - сетио се Николић - да код нас може само да "зариба" дрвени зубац, да га ми избијемо чекићем и ставимо нови. И све то траје два-три минута.
Мезимица на пару Зоран НИКОЛИЋ, 08.10.2007
Убедљиво најстарија рударска парна машина у Европи, можда и у свету, налази се у Сењском руднику, надомак манастира Раваница, и ради већ 135 година!
Почела је да се загрева у 19. веку, као од шале је преко главе претурила цео 20, да би и данас, у првој декади 21. века, тутњала пуном паром.
Да чудо буде веће, ова машина није експонат оближњег Музеја рударства, јединог таквог у Србији. Она је свакодневно у функцији: њен механизам покреће лифтове којима се три смене рудара свакодневно спуштају 150 метара у утробу земље и, наравно, излазе из ње.
Како нам је објаснио кустос Музеја рударства Мирослав Николић, машина је направљена 1872. године у Грацу у аустроугарској фабрици "Јожеф Кереши".
- Најпре је инсталирана у руднику Врдник на Фрушкој гори 1876. године - почиње причу о рударској "мезимици" Николић. - Тамо је радила све до 1922. године, а онда је пребачена у Сењски рудник. Пратили су је рудари који су кренули у потрагу за послом. Од тада је овде, код нас. Ова необична направа ради на водену пару, а огромни зупчаници на које су намотане сајле које тегле безмако век и по лифтове смештени су у посебној просторији на површини рудника. Ту је и њен "газда" Слободан Ђорђевић, који са поносом показује тајну њене дуговечности:
- На најважнијем делу механизма налазе се дрвени зупци! Израђују се искључиво од грабовог дрвета и правимо их у нашој машинској радионици. Одржавање машине је крајње једноставно, јер, када се дрвени зуб поломи, избијемо га чекићем и - заменимо.
Тако ово рударско "сокоћало" ради без обзира на то да ли има електричне енергије или не. Поред рудара у окно спушта и лакши репроматеријал.
- Ово је сигурно једина таква машина у Европи, а највероватније и у свету - додаје Николић. - До сада су долазили најпознатији инжењери из Европе који су хтели да утврде њену аутентичност. Експертизу су правили струњаци за техничке науке из Велике Британије, Словеније, Португала и Шпаније.
Утврђено је да је заиста 1872. њена година производње.
Већ деценијама су рудари врло поносни на своју машину, а посебно су били узнемирени када је једна британска делегација долазила 1970. године са намером да је откупи. Ондашњем руководству било је понуђено да се одрекне машине, а да за узврат ови инсталирају ново, модерно постројење са истим својствима. Енглези су брже отишли него што су дошли, пошто су брзо схватили да не могу да се домогну рударске "мезимице".
У оквиру "Рембаса", чији део је и Сењски рудник, налази се и Сепарација, место где се пречишћава ископани угаљ.
Тамо послују још две парне "прапрабаке".
Управник Сепарације Предраг Антовић са поносом показује локомотиве - једну направљену 1899, а другу 1906. године. Тежа има 38, а лакша "само" 27 тона:
- Обе локомотиве су исправне и редовно их сервисирамо и одржавамо.
До деведесетих година су радиле превлачећи руду, а сада се надамо да ћемо им наћи нову, вероватно туристичку намену.
Није чудо, кажу овде, када дођу Белгијанци да виде какве смо шинске лепотице сачували. Међутим, када се деси да страствени љубитељ железница само због тога дође из Јапана у Ресавицу, онда је то заиста догађај. А, било је и тога.
Пењемо се у локомотиву са првим машиновођом Драганом Гилевским. Док прича како ова старина дејствује, тврди нема бољег роштиља него овог, из локомотиве. Гледамо га са неверицом.
- Пријатељу, ставиш жицу са роштиља на лопату, на њу месо, па онда унутра, у котао где се ложи ватра - сликовито објашњава Гилевски. - Нема бољег меса од њеног, ма нашег, железничарског...
МУЗЕЈ
У овом месту смештен је Музеј рударства, једини такав у Србији и овом делу Европе. Ту су алати, који потичу још из трећег века. Управо овде је сниман култни филм наше кинематографије "Петријин венац", а нема човека у околини који није окусио рударски хлеб. Чак је и локална кафана уређена тако да изгледа као унутрашњост рударског окна, па са зидова на посетиоца светло бацају рударске лампе.
ПИТАЊЕ ЗА СЛОВЕНЦЕ
Приликом једне посете из Словеније, двадесетак стручњака је хтело да виде парну машину. Двојица међу њима су стално понављали како су они технолошки супериорни, а када су их питали шта се дешава када се њима поквари чип на машини, они су објаснили да траже део у магацину, па ако га нема, наруче од произвођача и да све то потраје и по неколико дана.
- Е, рекох им ја - сетио се Николић - да код нас може само да "зариба" дрвени зубац, да га ми избијемо чекићем и ставимо нови. И све то траје два-три минута.
Zahvaljujem mom drugu Senjskom Rudniku na pozivu da se pridružim ovom blogu i nadam se da će naša saradnja biti uspešna.
Bilo mo drago da ovaj blog ima što veći broj članova kako bi svaki od njih napisao po neku reč i tako doprineo prepoznavanju našeg i vašeg mesta koje je iznedrilo mnogo divnih i plemenitih ljudi.
Bilo mo drago da ovaj blog ima što veći broj članova kako bi svaki od njih napisao po neku reč i tako doprineo prepoznavanju našeg i vašeg mesta koje je iznedrilo mnogo divnih i plemenitih ljudi.
субота, 2. јул 2011.
TURISTIČKI POTENCIJAL SENJSKOG RUDNIKA
LOKACIJA
Senjski Rudnik se nalazi u istočnoj Srbiji, 150 km od Beograda, u opštini Despotovac. Okružen je planinama i brdima bogatim bukovom, hrastovom i borovom šumom, kao i planinskim rekama. Ovaj bajkoviti pejzaž u blizini je čuvenih srednjovekovnih manastira Manasije i Ravanice, arheoloških lokaliteta iz rimskog perioda Idimum i Horeum Margi, ribnjaka pastrmke “ Lisine „, Resavske pećine, vodopada Veliki Buk i Prskalo, rezervata prirode, lovišta i termalnih izvora.
Skretanjem sa autoputa kod Markovca, Senjski Rudnik je udaljen 40 km, putem koji vodi kroz Svilajnac, Despotovac i Resavicu. Skretanjem sa autoputa kod Ćuprije, Senjski Rudnik je udaljen 20 km.
NASELJE I RUDARSKI KOMPLEKS
Senjski Rudnik, osnovan 1853.godine, najstariji je aktivni rudnik mrkog uglja u Srbiji i predstavlja najstariju očuvanu industrijsku oblast. U periodu od izgradnje železnice 1892. godine, koja je povezala ovaj rudnik uglja sa centralnom Srbijom, do početka Drugog svetskog rata 1941. godine, Senjski Rudnik je bio jedna od najsperspektivnijih oblasti u zemlji.
Senjski Rudnik kao rudarski kompleks zanimljiva je mešavina žive istorije i savremenog rudarstva. Kompleks se sastoji iz Aleksandrovog potkopa, najstarijeg rudarskog okna izgrađenog 1853. godine i pomoćnih zgrada: upravna zgrada sagrađena 1860. godine, radionica i kovačnica sagrađena 1922. godine i centralnog magacina izgrađenog 1930. godine, u kome se danas nalazi Muzej ugljarstva.
U sastavu rudarskog kompleksa nalazi se i danas aktivno rudarsko okno jame “ Senjski Rudnik “ , koje je izgrađeno 1898. godine. U periodu između 1922. i 1925. godine ovo rudarsko okno bilo je opremljeno gvozdenim izvoznim tornjem, umesto starog drvenog tornja, i parnom mašinom proizvedenom 1874. godine. Parna mašina predstavlja svojevrsnu atrakciju, u dobrom je stanju i još uvek radi.
Rudarsko naselje Senjski Rudnik izgrađeno je na šumovitim brdima iznad kompleksa rudnika uglja. Naselje je tipično za industrijske zajednice kasnog 19. i ranog 20. veka, a očuvane su stambene zgrade, škola, Dom kulture ( Sokolski dom ) , crkva Svetog Prokopija, zgrada železničke stanice, restoran i bolnica.
MUZEJ UGLJARSTVA I MUZEJSKI KOMPLEKS
U ovakvom jedinstvenom industrijskom pejzažu četiri objekta koriste se kao deo muzejskog kompleksa: upravna zgrada iznad Aleksandrovog potkopa, radionica, Muzej ugljarstva i izvozni toranj sa parnom mašinom. Na prostoru između ovih zgrada nalazi se park sa teškim mašinama i velikim predmetima korišćenim u rudarskim oknima Senjskog Rudnika i drugih rudnika Srbije. Muzejski kompleks i parna mašina proglašeni su spomenicima kulture od velike važnosti za republiku Srbiju i predstavljaju jedinstvenu pojavu u ovom delu Balkana.
Muzej ugljarstva u Senjskom Rudniku ima veoma zanimljivu i informativnu koncepciju i izložbenu postavku. Zgrada starog centralnog magacina adaptirana je 1980. godine i od tada se koristi kao jedinstveni tehnički Muzej ugljarstva u Srbiji, koji prezentuje predmete i istoriju Senjskog Rudnika i ostalih rudnika uglja sa podzemnom eksploatacijom. Izloženi predmeti datiraju od antike do današnjih dana.
Stalna postavka Muzeja ugljarstva sastavljena je od zbirki antičkog i srednjovekovnog kopačkog alata, rudarskih lampi, mernih jamskih instrumenata, alata za rudarsko bušenje, maketa i modela, rudarskih mašina za otkopavanje uglja, prostog ručnog kopačkog alata, rudarskih uniformi i kostima, ordenja i medalja, buradi za vodu, rudarsko – geoloških karti, fotografija, arhivske građe, umetničkih dela i etnološke zbirke.
Juna 2009. godine započeta je realizacija projekta rehabilitacije Senjskog Rudnika i transformacija Muzeja ugljarstva u savremeni nacionalni centar nasleđa. Projekat podržava Ministarstvo kulture Republike Srbije, Evropska Unija i Savet Evrope.
ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ СЕЊСКОГ РУДНИКА
О времену откривања угљених наслага у овом крају постоји више варијанти, али је најприхватљивија она у којој се каже да је угаљ отривен у околини села Сења 1849 г. Док је у густим буковим шумама чувао свиње, мештанин Лазар Пандуровић, случајно је нашао камен необичног изгледа и боје. Назвао га је "нездрав камен", јер се исти (када га је Лазар убацио у ватру) претворио у ужарену лопту ослобађајући при том топлоту. Пандуровић је у то време био ретко писмен човек па је у жељи да сазна о чему се ради узео неколико комада овог "нездравог камена", однео у Ћуприју одакле је исти послат у Београд.С обзиром на то да је у то време (1853. године) саграђена Тополивница у Крагујевцу и да је морало да се обезбеди гориво за рад Тополивнице, то је "Попечатељство финансија-рударско одељење" донело одлуку да се у нови угљенокоп упути тадашњи рударски стручњак Василије Божић, а за надзорника у руднику је постављен Лазар Пандуровић. Нови рудник је добио име МАЈДАН АЛЕКСАНДРОВАЦ по имену тадашњег књаза српског Александра Карађорђевића. Овај назив рудник је задржао све до Александровог свргнућа 1858. године, а 1860. године рудник добија назив МАЈДАН КОД СЕЊА док је садашњи назив СЕЊСКИ РУДНИК новијег датума.
Први радови у руднику су се огледали у томе да се крчи столетна букова и храстова шума, а угаљ откопава површински. Прва пошиљка угља за Тополивницу у Крагујевцу је била 12. маја 1854. године и том приликом је отпремљено 98 кола која су носила терет од 26.320 ока угља. Угаљ се у то време копао сезонски од пролећа до јесени, док би радови у зимском периоду престајали. За овај рудник једна је од карактеристика да је од свог постанка па до данас увек био у рукама државе и њених органа, сем у једном кратком периоду (у другој половини 19. века) када је био у рукама приватника. Анархично и нестручно откопавање угља у том првом периоду убрзо је довело да великог проблема код свих рудара, а то је јамски пожар. Већ 1856. године у ондашњем руднику избио је такав пожар, који се са великом муком гаси тек 1862. године, а за то време се врло мало копао угаљ. Но, поред свих проблема у руднику се вадио угаљ и слао у Тополивницу у Крагујевац. Тако се код државних ограна све више утврђивала чињеница да угљарска привреда мора да се развија. Због тога се 1861. године доноси решење о изградњи првих зграда у руднику за смештај радника и шупа за смештај угља. У периоду од 1869. до 1874. године рудник је под патронатом ПРВЕ СРПСКЕ БАНКЕ, али се у овом периоду није могло говорити о неком напретку, јер је једини потрошач био Тополивница у Крагујевцу. 1874. године рудник је поново "у рукама" Министарства финансија које по сазнању да ће се градити пруга Београд-Ћуприја-Ниш, позива у то време цењеног стручњака ФЕЛИКСА ХОФМАНА и даје му задатак да на простору рудника проучи овај угљени предео и предложи ограничење рудног простора за државу.
Овај инжењер обавио је свој задатак у периоду од јуна до августа 1874. године, а 1875. године своје мишљење и налаз доставио је Министарству финансија. У овом периоду је важно да полако расте број радника, ко и број објеката поред рудника. Након пуштања у радпруге Београд-Ћуприја-Ниш (1884. године), дошло се до сазнања да се проширује број потрошача сењског угља, а за то је заслужна железница. Зато је било потребно изградити пругу уског колосека Ћуприја - Сењски Рудник, која је пуштена у рад 1892. године, а 1908. године ова пруга је продужена до Равне Реке.
Са изградњом пруге, почиње један период бржег развоја Сењског Рудника. Трансопрт угља је много бржи и економичнији, изграђују се нови станови, изграђена је и пуштена у рад основна школа (1896. године). 1891. године основана је британска каса у којој су радници издвајали 1% зараде. У то време 1894. године, бригу о развоју и раду Сењског Рудника преузима Дирекција државних железница. Да би се угаљ лакше продавао у Ћуприји је 1897. године подигнута БРИКЕТНИЦА, 1899. године је подигнута и прва машинска сепарација. Радови у јами стало напредују, јама се развија, па је 1898. године отпочела изградња окна "ЈОКСИМОВИЋ". Почетком 20. века Сењски Рудник заузима место највећег и најперспективнијег рудника мрког угља у земљи. 21. јула 1903. године се догодила велика рударска несрећа, када је цела смена погинула. Поводом те несреће мештани подижу 1906. године цркву Светог Прокопија и 21. јул постаје у држави обележаван као дан рудара. Неколико дана после несреће тј. 6. августа у знак протеста подигнут је штрајк, који је трајао до 15. августа. Због тог штрајка за време комунизма као дан рудара је био замењен 21. јул, Свети Прокопије, и постаје 6. август, да би се крајем 90-тих година 20. века поново, незванично враћа и почиње да се слави Свети Прокопије, заштитник рудара. Данас је Свети Прокопије слава целог насеља. 1903. године рударски инжењер Петар Илић покреће рударски часопис "РУДАРСКИ ГЛАСНИК". У то време Сењски Рудник је са Вршком Чуком био први извозник угља. 1908. године рудник добија електрично осветљење из електричне централе у Равној Реци. За време Првог светског рата Сењски Рудник је био под бугарском окупацијом, али је управљење рудником и његовом производњом било у рукама Немаца. После ослобођења наставило се са обновом и развојем Сењског Рудника. Основан је 1923. године фудбалски клуб "РУДАР", који је један међу најстаријим клубовима у Србији. 1924. и 1925. године је извршено бетонирање новог извозног окна, а и постављење новог извозног торња са парним извозним стројем који су добијени из рудника у Врднику. Извозни строј је данас у функцији и један је од неколико симбола овог рударског насеља. 1930. године на рачун ратних репарација набављена је и пуштена у рад нова термоелектрана која је радила све до 1974. године када је демонтирана. 1934. године је изграђена канализација у Сењском Руднику, а 1936. и 1937. године далековод Сењски Рудник - Ћуприја.За време Другог светског рата Сењски Рудник је био под управом Немаца. Ослобођен је 15. октобра 1944. Године. 29. јуна 1945. године формиран је "СЕЊСКО РЕСАВСКИ РУДНИЦИ МРКОГ УГЉА" у чијем саставу су ушли Сењски Рудник са Равном Реком, Ресавица и Сисевац. Већ 1945. године почињу нова истраживања у тзв. "ЛИПОВ ДЕО".У послератној обнови и изградњи државе Сењски Рудник има значајно место јер својим угљем доприноси економском просперитету и развоју. Тако Сењски Рудник прераста у мали рударски градић са развијеном инфраструктуром (болницом, школом, аутосаобраћајним предузећем, железницом, сувом сепарацијом, итд). Данас Сењски Рудник живи животом малог рударског места чија судбина, перспектива и будућност зависи од производње угља у јами Сењски Рудник.
Пријавите се на:
Постови (Atom)