11.07.1853 – 11.07.2013.
Док је у густим буковим шумама чувао свиње, Лазар Пандуровић 1849 г. случајно је пронашао камен необичног изгледа и боје. Како су ноћи биле хладне, ложио је ватру да би се угрејао и сушио влажну одећу. Као и пре, оградио је огњиште каменом да се ватра не прошири на оближњу шуму. После неког времена, камен којим је била ограђена ватра почео је да се претвара у жар, што је код њега изазвало чуђење и неверицу, и зато га је назвао "Нездрав камен". Лазар Пандуровић је у то време био ретко писмен човек па је у жељи да сазна о чему се ради, узео неколико комада овог "Нездравог камена" однео у Ћуприју, одакле је послат у Београд да би се утврдило какав је то камен.
С обзиром на то да је у то време (1853. године) саграђена Тополивница у Крагујевцу, и да је морало да се обезбеди гориво за њенрад, "Попечатељство финансија" је донело одлуку да се рудник стави под надлежност "Рударског одељења", и у нови угљенокоп упути тадашњи рударски стручњак Василије Божић, а за надзорника у руднику је постављен Лазар Пандуровић.
11. Јула 1853. године, рударски инжењер Ђорђе Бранковић долази са четворицом рудара из Мајданпека да заједно са Лазаром Пандуровићем, копају угаљ у „Мајдан Александровац“. Са њим су дошли, Симеон Штенцл – предрадник, Фердинанд Ломбауер - рудар, Алојз Ашер – рудар и Јозеф Фрагнер – привремени радник. Касније су дошли Андраш Босак и Антон Унтервегер. Нови рудник је добио име „МАЈДАН АЛЕКСАНДРОВАЦ“, по имену тадашњег књаза српског Александра Карађорђевића.Овај назив рудник је задржао све до Александровог свргнућа 1858. , а 1860. године рудник добија назив „МАЈДАН КОД СЕЊА“ док је садашњи назив „СЕЊСКИ РУДНИК“ новијег датума.
Први радови у руднику су се били крчење букове и храстове шуме, а угаљ се откопава површински. Прва пошиљка угља за Тополивницу у Крагујевцу је била 12. маја 1854. године, и том приликом је отпремљено 98 кола, која су носила терет од 26.320 ока угља. Угаљ се у то време копао сезонски од пролећа до јесени, док би радови у зимском периоду престајали. Од свог постанка па до данас рудник је увек био у рукама државе и њених органа, сем у једном кратком периоду (у другој половини 19. века) када је био у рукама приватника. Нестручно откопавање угља довело је до великих проблема и 1856. године одлуком Попечитељства, у Александров Мајдан на рад из Мајданпека је послат машиниста Ј. Манојло Шефел, што се за то време, обзиром да је мајдан био скоро у дивљини и умногоме удаљен од великих места, сматрало неком врстом казне. Он је за потребе Тополивнице Крагујевачке „угаљ имао откопавати“ .
Те исте године је у мајдану избио велики пожар што је Шефел покушао сакрити, а „ 25. септембрија“ Шефел јавља поменутом Попечитељству, да је пронађен камени угаљ у селу Пољана окружја Ћупријског, и предложио да би било вредно испитати га.
Попечитељство је Шефелу „23. октомврија“ одговорило на овакав начин: „ ... За Попечитељство није то никакав нов проналазак, и да је приватним путем дознало да се је каменоугљени Мајдан Александровац над којим он надзирава запалио, па зато му препоручује да известије своје поднесе и јави јел то истина, какви су узроци били, и какве је кораке учинио за предохрањење пожара..."
У свом писму Шефел је написао:
„...Све мере за угашеније речистојеће ватре сам употребио, затворио све одушке кроз које би ваздух промајати могао, да би се пожар сам угушио, надајући се да ће то довољно бити..."
Добивши 15. децембра пр. Г. Бр. 1386 неповољне вести о пожару, Попечитељство Финансија истог месеца одлуком бр. 2158. наложило је Управитељству Рудокопства „да инжинира свог Ј.М. ХАНТКЕНА одмах у Александровац изашље“. Дошавши на лице места запаљеног мајдана, инжењер својим извештајем од 14. јануара 1857. године бр. 235 , јавио је да је на гашење пожара утрошено „541 грош и 35 пара пореских Ћупријског окружја”. Осим тога послати инжењр рударски предложио је да се настојнику Лази Пандуровићу одобри за месец јанауар она плата месечна ,коју он има у летње време, „ ...Будући је он месеца јануара ов. г. више посла имао него што би у лето имати могао. Стога Попечитељство Финансија молим да се височајше решити благоизволи да се из касе Правитељствене, како они 541 грош 35 пара порески изузму и Начелству окружија Ћупријског на попуњење касе пошљу, тако исто да се и Лазару Пандуровићу , настојнику, уместо зимске плате, за месец јануар изда плата од 10 талира како он у летње доба при радњи реченог мајдана има." На ово следује препорука Државног савета од 17. априла 1857. године, бр. 374 и решење књаза Александра Карађорђевића својеручно потписано бр. 629 од 2. маја 1857 год. о одобрењу предложених издатака. И поред свих предузетих мера од стране Ханткена пожар у Александровцу није могао бити брзо угашен те „Војена Управа“ 1858. године моли за одобрење, „Да из свог буџета из партије за откопавање и превлачење каменог угља, може Начелништву Ћупријском издати суму од 101 грош чаршиски, коју је суму новаца на гашење каменог угља у Александровцу из своје касе издало“.
КРОЗ ВРЕМЕ!
- 1860. године саграђена је управна зграда рудника изнад Александровог поткопа.
- 12. августа 1861. год. под бр. 1627 донето „Највише решење“ да се у мајдану подигну прве погонскезграде .
- 15. априла 1865. године решавајући потребу за већим бројем радника, , "Државни Совет" доноси решење о изградњи првих стамбених зграда у руднику за смештај радника и шупа за смештај угља. - Од1869. до 1874. године рудник је под патронатом "ПРВЕ СРПСКЕ БАНКЕ" , али у том периоду није билонапретка, јер је једини потрошач био Тополивница у Крагујевцу.
- 1874. године рудник је поново "у рукама" Министарства финансија које по сазнању да ће се градити пруга Београд-Ћуприја-Ниш, позива у то време цењеног стручњака ФЕЛИКСА ХОФМАНА и даје му задатак, да на простору рудника проучи овај угљени предео и предложи ограничење рудног простора за државу. Овај инжењер обавио је свој задатак у периоду од јула до августа 1874. године, а 25. априла 1875. године своје мишљење и налаз доставио је Министарству финансија.У овом периоду расте број радника, као и број објеката поред рудника.
- 1891. године основана је"БРАТИНСКА БЛАГАЈНА" у којој су радници издвајали 1% зараде. Новац је коришћен за лечење радника и чланова њихових породица.
- 1892. године, након пуштања у рад пруге Београд - Ћуприја - Ниш (1884. године), проширује се број потрошача "Сењског угља". Зато је било потребно изградити пругу уског колосека Ћуприја - Сењски Рудник, која је касније (1908. год.) продужена до Равне Реке. Са изградњом пруге, почиње један период бржег развоја Сењског Рудника. Трансопрт угља је много бржи и економичнији, изграђују се нови станови, и пратећи објекти. - 1893. године 21. јула, на дан Св. Прокопија, у рударском ревиру који се звао „ЦИГАНСКИ ПОТКОП”, остала је заробљена цела смена рудара. До зарушавања је дошло јер је изгорела дрвена подграда у јами, услед пожара који је захватио букову шуму и пренео се на јаму. - 1894. године, бригу о развоју и раду Сењског Рудника преузима „ДИРЕКЦИЈА ДРЖАВНИХ ЖЕЛЕЗНИЦА“.
Од почетка рада у Сењском Руднику, тј. од 11. Јула 1853 године рудари су радили и живели у изузетно тешким условима. Становали су у земуницама или такозваним “бурдељима”. То су биле обичне шупе од прућа у којима је било влаге, воде и блата. Радно време у јами је износило 12 до 16 часова, а олај и карабит за осветљавање, као и експлозив за минирање у јами, па и оштрење алата за копање угља и чланство у Братинској благајни, су наплаћивани од надница. Овакви услови живота и рада рудара су довели и до њихових првих побуна и обустава рада.
- 1894. марта месеца, после неуспешних преговора са управом у вези са питањима висине надница, исплате зарада на време, дужине радног дана , догодио се први штрајк рудара у Сењском Руднику.
- 1895. године 1. јануара, пошто се стање у Сењском Руднику није битно променило 200 рудара је започелонови штрајк. Рудари нису прихватили обећање Управника рудника,па је он обавестио надлежне органе. Захтеви су делимично испуњени (побољшани су услови становања), па је штрајк прекинут 3. јануара. Све су ово били појединачни и слабо организовани штрајкови.
- 1896. године саграђена је и почала са радом основна школа, а међу првим учитељима били су свештеник Михајло и његова супруга Марија Стојановић. Са мушким одељењем радио је свештеник Михајло, а са женским одељењем његова супруга Марија. У ту сврху образован је Школски фонд из кога је учитељу давана извесна новчана награда, док се остали новац трошио на куповину одеће сиромашним ученицима. Овај фонд је издржавао школу све док она није потпала под
издржавање среза. - 1897. године да би се угаљ лакше продавао у Ћуприји је подигнута БРИКЕТНИЦА.
- 1899. године је подигнута и прва машинска сепарација.
- 1898. године отпочела изградња дрвеног окна "ЈОКСИМОВИЋ".
- 1898. и 1900. године саграђена је стамбена зграда у Инжењерско -Чиновничкој улици. Објекат је наменски саграђен за станове рударских инжењера и високих чиновника.
- 1898. до 1910. године саграђена је Радничка улица. У Радничкој улици су живели рудари, у малим, једноставним приземним кућама. Улица је поплочана каменом - калдрма и саграђена је у време турске владавине. У првој кући са десне стране улице живео је свештеника.
- 1900. године у знак сећања на настрадале рударе, управа Сењског Рудника саградила је цркву Св. Прокопије. Грађевина је подигнута на висоравни уз саму рудничку колонију. Иконостас је обичне израде, рађен у времену када и сама црква, а иконописао га је Настас Стевановић чије дело је и иконостас у београдском Саборном храму. Цркву је осветио митрополит Инокентије ( 2. септембра 1902. године). Први парохијски свештеник био је Михајло Стојановић. До освећења храма опслуживао је исту парохију при манастиру Раваница, а са седиштем је био у Сењском Руднику, где је вршио и учитељску дужност у основној школи. Отац Михајло је био и свештеник Железничке дирекције, те је као виши контролор железнички, пензионисан након 36 година свештеничке и учитељске службе, зашта је од црквених власти одликован "Протоском камилаком и црвеним појасом".
- 1901. набављен је парни котао, парне пумпе и парни витлови.
- 1903.године, Сењски Рудник заузима место највећег и најперспективнијег рудника мрког угља у земљи. Прво политичко и синдикално организовање рудара у Сењском Руднику (и уопште у Србији) догодило 13. јула исте године, када је формирана прва рударска синдикална организација. Ова синдикална организација је формирана у облику“ Рударског радничког удружења“ са једним од задатака да ступи у Савез са свим радничким удружењима у Србији. На оснивачкој седници формирана је и Управа удружења у коју су изабрани: - ДОБРИВОЈЕ ТРНИНИЋ, бравар за председника;
- МИЛОВОЈЕ РИСТАНОВИЋ, рудар за потпредседника;
- ВИЋЕНТИЈЕ АЛЕКСИЋ, рудар за благајника;
- ВЛАДИМИР САБОВЉЕВИЋ, машин-бравар за секретара
и још 6 радника за одборнике.
На истом збору су усвојена и Правила Рударског-Радничког удружења у Сењском Руднику, која су као основну делатност предвиђала заштиту радника и њихових породица. Ова правила су одмах поднета властима ради регистровања удружења. На оснивачкој скупштини се учланило 200 рудара. До краја јула месеца и почетком августа удружење је већ имало преко 300 чланова. Тада је у Сењском Руднику било 600 радника од којих је 400 радника било у сталном радном односу док су 200 радника били сезонски радници.
- 1903.године 6. августа, у просторијама Удружења одвијала се жива и бурна дискусија. Неколико рудара је дискутовало о одлуци Управника Рудника Саве Новаковића да отпусти са посла руководиоце Рударског Радничког удружења: Добривоја Трнинића, Давида Секулића и Миливоја Ристановића. Ова одлука била је последица жеље Управника Рудника да може да креира рад овог рударског удружења по својој вољи (као што је то радио са Братинском благајном). За ову тројицу радника се управник одлучио зато зато што су они на зборовима били најгласнији у критикама на рад Управника и односа према рударима и њиховим захтевима. Решење Управника је било, да се на прозиву радника прочита одлука или да им се једноставно саопшти да у року од 24 часа напусте рудник као и многи други до тада. Одлука одбора Удружења је била да се покуша код Управника да се повуче одлука о отпуштању тројице радника. Међутим, Управник Сава Новаковић није хтео да разговара са делегацијом рудара, а није хтео чак ни да их прими на разговор. Истог дана (6. августа 1903.године) у поподневним часовима одржан је општи раднички збор на коме су поред осталих говорили и отпуштени радници. У свом говору Добривоје Трнинић је позвао раднике да се изјасне ко је уз удружење а ко није. Сви присутни пришли су уз Трнинића, па је збор одлучио да се ступи у штрајк. Формиран је штрајкачки одбор на чијем је челу био Добривоје Трнинић. Донета је одлука да свих 600 рудара са породицама напусти Сењски Рудник, док Управа не испуни њихове захтеве. Једна делегација је покушала поново да Управнику објасни своје захтеве, али Управник Сава Новаковић није хтео ни да чује. Основни захтеви су били:
Да се тројица отпуштених радника врати на посао,
Да се укине плаћање карбита и олаја за осветљавање,
Да се исплата зарада рудара врши у динарима, а не у такозваним “тантузима“,
Да се побољшају услови куповине намирница у железничкој задрузи
(јер су цене биле неколико пута веће него у другим продавницама).
Да би се сломио отпор рудара и угушио штрајк управник Новаковић заједно са комесаром полиције обавештава окружног начелника Церовића, а овај је одмах на Рудник упутио појачање жандармерије и одред наоружаних војника, истовремено управник Новаковић издаје наредбу да се обуставе сви возови за Ћуприју. Ове мере нису промениле одлуку рудара, и они су пешице кренули за Ћуприју. Истовремено са њиховим одласком у рудник је умарширало појачање жандара и одред војника. У том тренутку рудник је био сабласно празан. Могао је да се чује само плач жена које нису могле да иду са својим мужевима за Ћуприју. Рудник је изгледао пуст и мртав, јер није било рудара који су му “давали живот“. Пред зору су рудари стигли у Ћуприју. На самом улазу у Ћуприју рударе је сачекала група жандара. Ионако већ преплашени, жандари су се изненадили када су рудари рекли да нису дошли да праве неред, већ да траже елементарна људска и радничка права, и да желе да се са њима поступа као са људима, јер на то имају право.У међувремену док су се рудари приближавали Ћуприји Окружни начелник Церовић је издао наредбу, да све кафане морају да буду отворене и да буду спремне за дочек рудара. Међутим, рудари нису желели да иду у кафане већ су се сместили код железничке станице „Доња Ћуприја“, где се налази Фабрика шећера. Ту је била велика шума и одатле су рудари могли да контролишу да неко не одлази за рудник и да ли се не довози угаљ из рудника. Пред штрајкачким одбором стајао је крупан проблем. Требало је истрајати у захтевима, а појавио се и проблем исхране рудара. Међутим, појавили су се и људи који су притекли рударима у помоћ. У првом реду штрајкаче је хлебом снабдевао пекар Стојковић из Ћуприје. Рудари су покушали да у разговору са окружним начелником Церовићем реше своје проблеме, али је овај покушај остао без резултата. Штрајкачки одбор је зато донео одлуку да се једна делегација упути у Београд и да своје захтеве изложи Министру народне привреде. Делегацију су сачињавали:
ВАСА ЦОНИЋ,
ВЛАДИМИР САБОВЉЕВИЋ и
МИЛИСАВ НИКОЛИЋ.
После низа проблема (окружни начелник Церовић им је онемогућавао да возом крену за Београд) успели су да дођу у Београд. Ту су боравили неколико дана и успели да своје захтеве пренесу Министру грађевина Тодоровићу, под чијом је надлежношћу био Сењски Рудник, јер је био у саставу Српских државних железница. Министар Тодоровић је рударској делегацији уручио писмено наређење адресирано на окружног начелника Церовића и управника Сењског Рудника Саву Новаковића, да се удовољи захтевима рудара. Са оваквим одговором штрајкачки одбор је био задовољан и штрајк је прекинут 15. августа. У знак победе сви учесници у штрајку су добили по комад црвене тканине. Пошто им је био забрањен повратак возом до Сењског Рудника, штрајкачи су кренули пешице за Сењски Рудник, где им је био приређен срдачан дочек, који се претворио у народно весеље. На основу писменог налога Министра грађевина, управник Сава Новаковић је обећао да ће испунити захтеве рудара. Издао је налог да се повећа надница највише до 0.20 пара, да се укине плаћање олаја за осветљавање, и да се Миливоје Ристановић и Давид Секулић врате на посао, док је Добривоје Трнинић био уписан у “црну књигу” и као такав није могао да нађе посао у Србији, већ се запослио у руднику Перник у Бугарској. Тако је окончан први организовани рударски штрајк у Сењском Руднику и у Србији уопште. Резултати овог штрајка нису били велики, и он је постао симбол борбе рудара Србије са властима и идеја водиља у вековној борби за остваривање рударских захтева за бољим и квалитетнијим условима рада и живота. - 1903.године 18. новембра због неиспуњених обавеза преузетих за време Августовског штрајка, проглашен је општи штрајк, али је због репресивних мера предузетих од стране управе рудника овај штрајк трајао само неколико дана.
- 1903. године рударски инжењер Петар Илић покреће рударски часопис "РУДАРСКИ ГЛАСНИК".
- 1908. године рудник добија електрично осветљење из електричне централе у Равној Реци.
- 1908. године , чувени доктор Јарослав Кужељ (Чех), долази као први лекар и тада почиње развој здравства у Сењском Руднику.У почетку је то било амулантно лечење али се брзо дошло и до болничког начина лечења рудара и чланова породица.
- 1910. године изграђена је зграда Управе рудника и у њој су канцеларије биле активне до 1960. године. 1961. године зграда је адаптирана за потребе основне школе, која ради и данас.
- 1912.године се обнавља рад радничке библиотеке у Сењском Руднику , у чему је значајну улогу имао Милан Ђорђевић звани “Струја“ и познати борац за права радника Петар Радовановић из села Злот (који је био и учесник штрајка 1903.године). Са наступањем ратне 1912.године престају све активности и сваки вид синдикалне борбе. За време Првог светског рата Сењски Рудник је био под бугарском окупацијом, али је управљаење рудником и његовом производњом било у рукама Немаца. После ослобођења наставило се са обновом и развојем Сењског Рудника.
- 1919.године у Сењском Руднику створена је синдикална организација па тако 25.07.1919.године синдикат подноси управи захтев за :
Увођење осмочасовног радног времена,
Завођење рада у три смене,
Бесплатан карбит за осветљавање,
Укидање наплате за оштрење алата као и
Повећање цене надница.
Преговори су трајали неколико дана, а због снаге синдикалног покрета и подршке од стране Главног радничког савеза, исти су успешно завршени. Уопште од 1919. године, па до 1940.године у Сењском Руднику је организовано више од 20 штрајкова.
- 1920.године изграђена је стара машинска радионица са ковачницом. (Ковачница на којој је ових дана завршена обнова , а Венсан Дежер симболично уручио кључеве 03.07.2013)
- 1922. године почела је изградња новог извозног окна, формира се ватрогасна чета са 25 чланова.
- 1923. године основан је фудбалски клуб "РУДАР", који је један однајстаријих клубовима у Србији.
- 1925. године завршена је изградња новог извозног окна, и постављењ јеизвозни торањ са парним извозним машином који су добијени из рудника у Врднику. Торањ је произведен уфабрици "Јозеф Короси" у Андритзу, предграђу Граца у Аустрији 1872. године и данас ради на извозном окну у Сењском Руднику а служи за превод радника, откопаног угља и репро-материјала на дубини од око 175м. Ово је једна од три такве машине у свету а која ради. Због своје специфичности , а то су дрвени зуби на зупчаницима, ова машина је 2005. проглашена за споменик културе од великог значаја за Републику Србију. - 1925.године почиње са радом школа за трговачку младеж - занатска школа. - 1926. године набављена је нова електрична централа на име ратних репарација.
- 1927. године почела изградња Термо електране, а завршена децембра 1929. године.
- 1929. године завршена је и висећа жичара која је спајала рудник Ресаву са железничком станицом у Сењском Руднику.
- 1930. године саграђен је "Соколски дом“ , са намером да се у њему одржавају културне активности. - 1930. године пуштена је у рад нова Термо електрана.
- 1930. године је саграђена и „Братинска благајна“ и у њој почела да ради болница.
- 1930 . године саграђена је и зграда магацина материјала Сењско-ресавских рудника, у којој се данас налази Музеј угљарства Србије.
- 1933. у Дому културе почело је са приказивањем филмова.Организатор је било Соколско друштво.
- 1934. године је изграђена канализација у Сењском Руднику.
- 1935. године формирана је Синдикална подружница. Председник је био Миле Грдић. То је била масовна организација у којој су били учлањени не само рудари, него скоро сви радници.
- 1936. и 1937. године урађен је далековод Сењски Рудник – Ћуприја , па тако Сењски Рудник прераста у мали рударски градић са развијеном инфраструктуром:
- Болницом -
Основном школом
- Аутосоабраћајним предузећем - Железницом
- Термо електраном
- Сувом сепарацијом
- Домом културе
- Штампаријом
- Занаском школом
- Жандармеријом
- Општинским органима
- Библиотеком
- Ресторанима
- Продавницама
- Црквом
- 1939.године од стране жандарма је у руднику Сисевац на радном месту убијен Драгољуб Љуба Николић, човек за кога је везан комплетан синдикални покрет рудника Сисевац.
За време Другог светског рата Сењски Рудник је био под управом Немаца. Ослобођен је 15. октобра 1944. Године.
- 1945. године 29. јуна формиран је "СЕЊСКО РЕСАВСКИ РУДНИЦИ МРКОГ УГЉА" у чијем саставу су ушли Сењски Рудник са Равном Реком, Ресавица и Сисевац.После рата јамски хоризонти су били опустошени и уништени, па је превасходни циљ рудара био да се што брже јаме оспособе за рад и производњу угља. Већ
- 1945. године почињу нова истраживања у тзв. "ЛИПОВ ДЕО".У послератној обнови и изградњи државе Сењски Рудник има значајно место јер својим угљем доприноси економском просперитету и развоју. -1946.године отворена је Школа ученика у привреди (ШУП) и, Женска занатска школа ,бивша Занатска школа. Развија се културни, забавни и спортски живот. Дарко Краљић долази у Сењски Рудник (по задатку) да организује културно – забавни живот. Становао је у Дому културе и покренуо активности : хорску секцију, фолклор, биоскопске представе, музичке секције, игранке. Компоновао је музику за око 30 – так филмова, многе шлагере: Звиждук у осам, Девојко мала, Еј момци шта да се ради су управо настали за време његовог боравка у Сењском Руднику. Исте године почиње са деловањем и друштво за телесно васпитање, ДТВ „Партизан“ које има своје „тренинге“ у Дому културе.
- 1947. године оснива се Чета за спасавање. Чета из Сењског Рудника је учествовала у спасавању затрпаних рудара у Борском руднику. Тридесет дана је трајало спасавање затрпаних рудара и однело је три живота рудара - спасиоца из чете. -
-1947.године почиње и редовног излажења локалног листа „Сењско-ресавски рудар“.
-1950.године 26. јануара, изабран је Раднички савет у Сењском Руднику, први у Србији. Овај Раднички савет је изабран пре доношења Основног закона о управљању привредним предузећима од стране радних колектива. За првог председника Радничког савета изабран је МИЛЕ ВУКАШИН, рудар из Равне Реке, а за првог председника Управног одбора изабран је МИЛОВАН ПАЈИЋ, из Сењског Рудника.
- 1951. године престаје употреба коњске вуче у јами, и уводе се дизел локомотиве.
- 1952. године завршена је изградња нове суве сепарацијеи основано је Саобраћајно предузеће „Полет“ ради превоза радника на посао и са посла и превоза угља .
- 1953. године урађена је реконструкција насеља која је била неопходна.
Изграђене су две станбене спратне зграде са 10 породичних станова и 16 соба за особље Сењског Рудника и Дирекције предузећа.Монтирано је 12 двособних породичних монтажних станова, а у новом насељу „Мали тополовац“, и саграђено је 18 породичних станова (усељени 1954. године). Завршено уређење улица поплочавањем гранитним коцкама, почела изградња самачке двоспратне зграде за смештај 100 самаца. Изграђени су скверови и паркови и почели радови на изградњи Клуба рудара. Започело се и са изградњом амбуланте, спортског центра и реновирање ресторана и Дома културе. У то веме у Сењском Руднику је било више од 270 породичних станова и 71 самачка соба.
- 1955. године 16. марта ,због штрајка 6.августа 1903. а на предлог земаљског одбора синдиката Народне Републике Србије, Извршно Веће НР Србије доноси решење о проглашењу 6. АВГУСТА ЗА ДАН РУДАРА СРБИЈЕ!
- 1955. године је отворена и школа за опште образовање радника „Радничка гимназија“.
- 1959. годин формирана је школа за образовање рудара - Рударска школа. На крају двогодишњег школовања стицали су дипломе квалификованог копача угља.
- 1960. године формира се Ресавско – моравски угљени басен (РЕМБАС)“
- 1961. године саграђена садашња зграда Управе рудника са гардеробом, вешерајем, „лампаром“ ( пуњење акумулатора за рударске лампе), рударско купатило.
- 1961. године тадашњи Председник СФРЈ Јосип Броз Тито посећује рудник.
- 1962. година је година када је и грађено али када почиње суноврат Сењског Рудника.
Саграђена је зграда „нове болнице“ чија намена је била за погонски центар, потом самачка зграда, али је Одлуком Радничког савета, објекат уступљен Општој болници. По опремљености и стручности болничког особља била је одмах иза ВМА у Београду. Поред рудара и чланова породица, у овим болницама се лечило становништво и из других делова земље.
- 1962. године је престала са радом Рударска школа.
- 1962. године укинута је пруга уског колосека Сењски Рудник – Равна Река.
- 1964. године престаје са радом Термо електрана. Запослени су пребачени у предузеће „Електронапон“ у оквиру ЕД Ћуприја , са задатком одржавања далековода од Сењског Рудника преко Ресавице до Крепољина.
- 1964. године основано је предузеће „Младост“. Метални погон који је запошљавао око 100 радника металске струке. Предузеће је било смештено у садашњој згради Музеја угљарства.
Од 1966 . године почиње неразумно „одумирање“ Сењског Рудника. Један по један објекат, институција, престаје са радом или се премешта седиште у неко друго место, а свака наредна година уместо прогреса је доносила са собом очај и разочарање мештана.
- 1966. године престале су са радом болнице. Сењски Рудник са његове две болнице је скоро четири деценије био здравствени центар тог региона. План да се у Сењском Руднику формира центар за плућне болеснике из целе Србије је тако завршен.
- 1966. године Управа рудника jе премештена у Ресавицу.
- 1967. године укида се пруга од Сењског Рудника до Ћуприје.
Укидање пруге изазвало је снажну емотивну реакцију становништва. Сцена из филма „Петријин венац“, када све жене облаче црнину, везују црне мараме и плачу, на врло аутентичан начин доноси реалност из тог периода. Њен последњи писак је био и знак за почетак исељавања целих породица из Сењског Рудника.Наредних година пруга је демонтирана тако да је остао само пустош као да није ни постојала.
- 1969. године срушена је и сама зграда Термо електране, опрема продата а грађевински материјал пребачен у Деспотовац. Симптоматично је да за све што је престало са радом па чак нешто и буквално демонтирано , објашњење је било, НЕРЕНТАБИЛНО!
110. година пре тога Сењски Руднник је био мотор развоја индустрије у Србији, културни, здравствени па чак и политички центар целе општине Деспотовац, а све је постало НЕРЕНТАБИЛНО! ДВЕ БОЛНИЦЕ, ТЕРМО ЕЛЕКТРАНА, ЖЕЛЕЗНИЦА!
Ако се све ово озбиљније анализира, долази се до следећег закључка. Ако желиш да неко место уништиш а другима даш на значају, онда је логично да им укинеш могућност да се једноставније лече (БОЛНИЦЕ), да им не дозволиш да сами производе електричну енергију (ТЕРМО ЕЛЕКТРАНА), укинеш им везу са осталим светом (ЖЕЛЕЗНИЦА), онда ће они сами отићи , а то је неко имао за циљ.
- 1971. из Школе ученика у привреди изашла је последња генерација.
- 1973. године 25. априла на седници Радничког савета „Рембаса“, донета је Одлука да се у Сењском Руднику формира Музеј угљарства. Првобитно име музеја је било „Музеј сењском рудару“.
- 1974. године гради се асфалтни пут Ћуприја – Сењски Рудник. Пут гради ЈНА због потребе саобраћаја са војним полигоном на Пасуљанским ливадама.Грађен је на траси где је некад била пруга уског колосека.
- 1986. године укида се ООУР Сењски Рудник као самостално предузеће, и постаје Радна јединица Рембас – Застава“
- 1990. године улази у састав Електропривреде Србије ( ЕПС).
- 2003. са осталим рудницима угља са подземном експлоатацијом у Србији, излази из састава Електропривреде Србије ( ЕПС) и прелази у састав „Јавног предузећа за подземну експлоатацију угља Србије“ ( ЈП ПЕУ) са седиштем у Ресавици.
Исте те године зпочиње идеја о претварању Сењског Рудника као родног места индустрије у Србији , у СЕЊСКИ РУДНИК- ГРАД МУЗЕЈ. Европска унија је препознала значај овог најстаријег рудника угља са подземном експолатацијом у Србији, и финансира тај пројекат који вредан око 5,0 милиона евра. За очување индустријског наслеђа у најстаријем активном руднику у Србији, Европска унија је уложила у прву фазу обнове 1,5 милион евра. Циљ је да насеље и рудник који кад буде престао са радом претвори у „ГРАД – МУЗЕЈ“ и туристичку атракцију.
Током своје 160 година дуге историје, Сењски Рудник има чиме да се поноси. Тако „мало“ место а Србији је дало много... У Сењском Руднику је живела песникиња Милица – (Петровић) В.Мишковић, њена рођена сестра, наша велика сликарка Надежда Петровић, је такође једно време боравила у Сењском Руднику, где је насликала слику „Сењски Рудник“ у техници уље на картону. Глумица Оливера Марковић, композитор Дарко Крањић, генерали Небојша Павковић и Александар Димитријевић, фудбалер Бојан Кркић – јуниор , атлетичар Драган Здравковић – Цале и многи други...
Не постоји област у којој није неко ко је живео, или је пореклом из Сењског Рудника, а да није оставио значајан траг и допронос развоју Србије.
Нема коментара:
Постави коментар