О времену откривања угљених наслага у овом крају постоји више варијанти, али је најприхватљивија она у којој се каже да је угаљ отривен у околини села Сења 1849 г. Док је у густим буковим шумама чувао свиње, мештанин Лазар Пандуровић, случајно је нашао камен необичног изгледа и боје. Назвао га је "нездрав камен", јер се исти (када га је Лазар убацио у ватру) претворио у ужарену лопту ослобађајући при том топлоту. Пандуровић је у то време био ретко писмен човек па је у жељи да сазна о чему се ради узео неколико комада овог "нездравог камена", однео у Ћуприју одакле је исти послат у Београд.С обзиром на то да је у то време (1853. године) саграђена Тополивница у Крагујевцу и да је морало да се обезбеди гориво за рад Тополивнице, то је "Попечатељство финансија-рударско одељење" донело одлуку да се у нови угљенокоп упути тадашњи рударски стручњак Василије Божић, а за надзорника у руднику је постављен Лазар Пандуровић. Нови рудник је добио име МАЈДАН АЛЕКСАНДРОВАЦ по имену тадашњег књаза српског Александра Карађорђевића. Овај назив рудник је задржао све до Александровог свргнућа 1858. године, а 1860. године рудник добија назив МАЈДАН КОД СЕЊА док је садашњи назив СЕЊСКИ РУДНИК новијег датума.
Први радови у руднику су се огледали у томе да се крчи столетна букова и храстова шума, а угаљ откопава површински. Прва пошиљка угља за Тополивницу у Крагујевцу је била 12. маја 1854. године и том приликом је отпремљено 98 кола која су носила терет од 26.320 ока угља. Угаљ се у то време копао сезонски од пролећа до јесени, док би радови у зимском периоду престајали. За овај рудник једна је од карактеристика да је од свог постанка па до данас увек био у рукама државе и њених органа, сем у једном кратком периоду (у другој половини 19. века) када је био у рукама приватника. Анархично и нестручно откопавање угља у том првом периоду убрзо је довело да великог проблема код свих рудара, а то је јамски пожар. Већ 1856. године у ондашњем руднику избио је такав пожар, који се са великом муком гаси тек 1862. године, а за то време се врло мало копао угаљ. Но, поред свих проблема у руднику се вадио угаљ и слао у Тополивницу у Крагујевац. Тако се код државних ограна све више утврђивала чињеница да угљарска привреда мора да се развија. Због тога се 1861. године доноси решење о изградњи првих зграда у руднику за смештај радника и шупа за смештај угља. У периоду од 1869. до 1874. године рудник је под патронатом ПРВЕ СРПСКЕ БАНКЕ, али се у овом периоду није могло говорити о неком напретку, јер је једини потрошач био Тополивница у Крагујевцу. 1874. године рудник је поново "у рукама" Министарства финансија које по сазнању да ће се градити пруга Београд-Ћуприја-Ниш, позива у то време цењеног стручњака ФЕЛИКСА ХОФМАНА и даје му задатак да на простору рудника проучи овај угљени предео и предложи ограничење рудног простора за државу.
Овај инжењер обавио је свој задатак у периоду од јуна до августа 1874. године, а 1875. године своје мишљење и налаз доставио је Министарству финансија. У овом периоду је важно да полако расте број радника, ко и број објеката поред рудника. Након пуштања у радпруге Београд-Ћуприја-Ниш (1884. године), дошло се до сазнања да се проширује број потрошача сењског угља, а за то је заслужна железница. Зато је било потребно изградити пругу уског колосека Ћуприја - Сењски Рудник, која је пуштена у рад 1892. године, а 1908. године ова пруга је продужена до Равне Реке.
Са изградњом пруге, почиње један период бржег развоја Сењског Рудника. Трансопрт угља је много бржи и економичнији, изграђују се нови станови, изграђена је и пуштена у рад основна школа (1896. године). 1891. године основана је британска каса у којој су радници издвајали 1% зараде. У то време 1894. године, бригу о развоју и раду Сењског Рудника преузима Дирекција државних железница. Да би се угаљ лакше продавао у Ћуприји је 1897. године подигнута БРИКЕТНИЦА, 1899. године је подигнута и прва машинска сепарација. Радови у јами стало напредују, јама се развија, па је 1898. године отпочела изградња окна "ЈОКСИМОВИЋ". Почетком 20. века Сењски Рудник заузима место највећег и најперспективнијег рудника мрког угља у земљи. 21. јула 1903. године се догодила велика рударска несрећа, када је цела смена погинула. Поводом те несреће мештани подижу 1906. године цркву Светог Прокопија и 21. јул постаје у држави обележаван као дан рудара. Неколико дана после несреће тј. 6. августа у знак протеста подигнут је штрајк, који је трајао до 15. августа. Због тог штрајка за време комунизма као дан рудара је био замењен 21. јул, Свети Прокопије, и постаје 6. август, да би се крајем 90-тих година 20. века поново, незванично враћа и почиње да се слави Свети Прокопије, заштитник рудара. Данас је Свети Прокопије слава целог насеља. 1903. године рударски инжењер Петар Илић покреће рударски часопис "РУДАРСКИ ГЛАСНИК". У то време Сењски Рудник је са Вршком Чуком био први извозник угља. 1908. године рудник добија електрично осветљење из електричне централе у Равној Реци. За време Првог светског рата Сењски Рудник је био под бугарском окупацијом, али је управљење рудником и његовом производњом било у рукама Немаца. После ослобођења наставило се са обновом и развојем Сењског Рудника. Основан је 1923. године фудбалски клуб "РУДАР", који је један међу најстаријим клубовима у Србији. 1924. и 1925. године је извршено бетонирање новог извозног окна, а и постављење новог извозног торња са парним извозним стројем који су добијени из рудника у Врднику. Извозни строј је данас у функцији и један је од неколико симбола овог рударског насеља. 1930. године на рачун ратних репарација набављена је и пуштена у рад нова термоелектрана која је радила све до 1974. године када је демонтирана. 1934. године је изграђена канализација у Сењском Руднику, а 1936. и 1937. године далековод Сењски Рудник - Ћуприја.За време Другог светског рата Сењски Рудник је био под управом Немаца. Ослобођен је 15. октобра 1944. Године. 29. јуна 1945. године формиран је "СЕЊСКО РЕСАВСКИ РУДНИЦИ МРКОГ УГЉА" у чијем саставу су ушли Сењски Рудник са Равном Реком, Ресавица и Сисевац. Већ 1945. године почињу нова истраживања у тзв. "ЛИПОВ ДЕО".У послератној обнови и изградњи државе Сењски Рудник има значајно место јер својим угљем доприноси економском просперитету и развоју. Тако Сењски Рудник прераста у мали рударски градић са развијеном инфраструктуром (болницом, школом, аутосаобраћајним предузећем, железницом, сувом сепарацијом, итд). Данас Сењски Рудник живи животом малог рударског места чија судбина, перспектива и будућност зависи од производње угља у јами Сењски Рудник.
Нема коментара:
Постави коментар