SENJSKI RUDNIK

Možda niste znali ili malo znate o 6. avgustu - Danu rudara i zašto se baš taj dan slavi.

Pogledajte

sindikatjppeu.com/load/0-0-0-2-20

ISTORIJSKI RAZVOJ SINDIKATA

Od početka rada u Senjskom Rudniku, tj. od 11. Jula 1853 godine, (koji se tada zvao “Aleksandrovac”) rudari su radili i živeli u izuzetno teškim uslovima. Stanovali su u zemunicama ili takozvanim “burdeljima”. To su bile obične šupe od pruća u kojima je bilo vlage, vode i blata. Radno vreme u jami je iznosilo 12 do 16 časova, a olaj i karbit za osvetljavanje, kao i eksploziv za miniranje u jami, pa i oštrenje alata za kopanje uglja i članstvo u Bratinskoj blagajni, su naplaćivani od nadnica. Ovakvi uslovi života i rada rudara su doveli i do njihovih prvih pobuna i obustava rada.

Prvi štrajk rudara u Senjskom Rudniku, posle neuspešnih pregovora sa upravom u vezi sa pitanjima visine nadnica, isplate zarada na vreme, dužine radnog dana izveden je marta 1894.godine.
Sledeća 1895.godina je započela štrajkom rudara iz Senjskog Rudnika. Pošto se stanje u Senjskom Rudniku nije bitno promenilo (nisu dobijali zaradu na vreme, uslovi rada i stanovanja su bili veoma loši itd.) 1. januara 1895 godine 200 rudara je započelo štrajk. Pošto rudari nisu prihvatili obećanje Upravnika rudnika, on je obavestio nadležne organe, pa su zahtevi delimično ispunjeni (poboljšani su uslovi stanovanja), pa je štrajk prekinut 3. januara. Sve su ovo bili pojedinačni i slabo organizovani štrajkovi.

Prvo političko i sindikalno organizovanje rudara u Senjskom Rudniku (i uopšte u Srbiji) dogodilo se 13. jula 1903.godine, kada je formirana prva rudarska sindikalna organizacija. Ova sindikalna organizacija je formirana u obliku Rudarskog radničkog udruženja sa jednim od zadataka da stupi u Savez sa svim radničkim udruženjima u Srbiji.

Na osnivačkoj sednici ovog odbora formirana je i Uprava udruženja u koju su izabrani: DOBRIVOJE TRNINIĆ, bravar za predsednika; MILOVOJE RISTANOVIĆ, rudar za potpredsednika; VIĆENTIJE ALEKSIĆ, rudar za blagajnika; VLADIMIR SABOVLJEVIĆ, mašin-bravar za sekretara i još 6 radnika za odbornike. Na istom zboru su usvojena i Pravila Rudarskog-Radničkog udruženja u Senjskom Rudniku koja su kao osnovnu delatnost predviđala zaštitu radnika i njihovih porodica. Ova pravila su odmah podneta vlastima radi registrovanja udruženja.

Na osnivačkoj skupštini odmah se učlanilo 200 rudara. Do kraja jula meseca i početkom avgusta udruženje je već imalo preko 300 članova. Tada je u Senjskom Rudniku bilo 600 radnika od kojih je 400 radnika bilo u stalnom radnom odnosu dok su 200 radnika bili sezonski radnici.

Šestog avgusta 1903.godine u rudniku je bilo obično kao i svakog drugog dana.
Svako je žurio svojim poslom opterećen svojim brigama za svoj opstanak i opstanak svoje porodice. Sve je teklo normalno, izuzev što se u prostorijama Udruženja odvijala živa i burna diskusija. Nekoliko rudara je diskutovalo o odluci Upravnika Rudnika Save Novakovića da otpusti sa posla rukovodioce Rudarskog Radničkog udruženja: Dobrivoja Trninića, Davida Sekulića i Milivoja Ristanovića. Ova odluka bila je posledica želje Upravnika Rudnika da može da kreira rad ovog rudarskog udruženja po svojoj volji (kao što je to radio sa Bratinskom blagajnom). Za ovu trojicu radnika se upravnik odlučio zato zato što su oni na zborovima bili najglasniji u kritikama na rad Upravnika i odnosa prema rudarima i njihovim zahtevima. Rešenje Upravnika je bilo da se jednostavno na prozivu radnika pročita odluka ili da im se jednostavno saopšti da u roku od 24 časa napuste rudnik kao i mnogi drugi do tada. Odluka odbora Udruženja je bila da se pokuša kod Upravnika da se povuče odluka o otpuštanju trojice radnika. Međutim, Upravnik Sava Novaković nije hteo da razgovara sa delegacijom rudara, a nije hteo čak ni da ih primi na razgovor.





Istog dana (6. avgusta 1903.godine) u popodnevnim časovima održan je opšti radnički zbor na kome su pored ostalih govorili i otpušteni radnici. U svom govoru Dobrivoje Trninić je pozvao radnike da se izjasne ko je uz udruženje a ko nije. Svi prisutni prišli su uz Trninića. Zbor je odlučio da se stupi u štrajk. Formiran je štrajkački odbor na čijem je čelu bio Dobrivoje Trninić. Doneta je odluka da svih 600 rudara sa porodicama napusti Senjski Rudnik, dok Uprava ne ispuni njihove zahteve. Jedna delegacija je pokušala ponovo da Upravniku objasni svoje zahteve, ali Upravnik Sava Novaković nije hteo ni da čuje. Osnovni zahtevi su bili: da se trojica otpuštenih radnika vrati na posao, da se ukine plaćanje karbita i olaja za osvetljavanje, da se isplata zarada rudara vrši u dinarima, a ne u takozvanim “tantuzima“, da se poboljšaju uslovi kupovine namirnica u železničkoj zadruzi (jer su cene bile nekoliko puta veće nego u drugim prodavnicama) itd. Da bi se slomio otpor rudara i ugušio štrajk Upravnik Novaković zajedno sa komesarom policije obaveštava okružnog načelnika Cerovića, a ovaj je odmah na Rudnik uputio pojačanje žandarmerije i odred naoružanih vojnika, istovremeno upravnik Novaković izdaje naredbu da se obustave svi vozovi za Ćupriju. No, sve ove mere nisu promenile odluku rudara i oni su pešice krenuli za Ćupriju. Istovremeno sa njihovim odlaskom u rudnik je umarširalo pojačanje žandara i odred vojnika.
U tom trenutku rudnik je bio sablasno prazan. Mogao je da se čuje samo plač žena koje nisu mogle da idu sa svojim muževima za Ćupriju. Rudnik je izgledao pust i mrtav, jer nije bilo rudara koji su mu “davali život“.

Pred zoru su rudari stigli u Ćupriju. Na samom ulazu u Ćupriju rudare je sačekala grupa žandara. Ionako već preplašeni žandari su se iznenadili kada su rudari rekli da nisu došli da prave nered već da traže lementarna ljudska i radnička prava i da žele da se sa njima postupa kao sa ljudima, jer na to imaju pravo.
U međuvremenu dok su se rudari približavali Ćupriji. Okružni načelnik Cerović je izdao naredbu da sve kafane moraju da budu otvorene i da budu spremne za doček rudara. Ovim je hteo da pokaže svoje interesovanje za rudare i njihove zahteve. Međutim, rudari nisu želeli da idu u kafane već su se smestili kod železničke stanice Donja Ćuprija, gde se danas nalazi Fabrika šećera. Tu je bila velika šuma i odatle su rudari mogli da kontrolišu da neko ne odlazi za rudnik i da li se ne dovozi ugalj iz rudnika.

Pred štrajkačkim odborom stajao je krupan problem. Trebalo je istrajati u zahtevima, a pojavio se i problem ishrane rudara. Međutim, pojavili su se i ljudi koji su pritekli rudarima u pomoć. U prvom redu štrajkače je hlebom snabdevao pekar Stojković iz Ćuprije. Rudari su pokušali da u razgovoru sa okružnim načelnikom Cerovićem reše svoje probleme, ali je ovaj pokušaj ostao bez rezultata. Štrajkački odbor je zato doneo odluku da se jedna delegacija uputi u Beograd i da svoje zahteve izloži Ministru narodne privrede. Delegaciju su sačinjavali: VASA CONIĆ, VLADIMIR SABOVLJEVIĆ i MILISAV NIKOLIĆ. Posle niza problema (okružni načelnik Cerović im je onemogućavao da vozom krenu za Beograd) uspeli su da dođu u Beograd. Tu su boravili nekoliko dana i uspeli da svoje zahteve prenesu Ministru građevina Todoroviću (pod čijom je nadležnošću bio Senjski Rudnik, jer je bio u sastavu Srpskih državnih železnica). Posle upoznavanja sa rudarskim zahtevima i razlozima da se pokrene štrajk, ministar Todorović je rudarskoj delegaciji uručio pismeno naređenje adresirano na okružnog načelnika Cerovića i upravnika Senjskog Rudnika Savu Novakovića, da se udovolji zahtevima rudara. Sa ovakvim odgovorom štrajkački odbor je bio zadovoljan i štrajk je prekinut 15. avgusta. U znak pobede svi učesnici u štrajku su dobili po komad crvene tkanine.

Pošto im je bio zabranjen povratak vozom do Senjskog Rudnika, štrajkači su krenuli pešice za Senjski Rudnik, gde im je bio priređen srdačan doček, koji se pretvorio u narodno veselje. Prepričavane su dogodovštine i događaji u Ćupriji i Beogradu.
Na osnovu pismenog naloga Ministra građevina, upravnik Sava Novaković je obećao da će ispuniti zahteve rudara. Izdao je nalog da se poveća nadnica najviše do 0.20 para, da se ukine plaćanje olaja za osvetljavanje i da se Milivoje Ristanović i David Sekulić vrate na posao, dok je Dobrivoje Trninić bio upisan u “crnu knjigu” i kao takav nije mogao da nađe posao u Srbiji već se zaposlio u rudniku Pernik u susednoj Bugarskoj.

Tako je okončan prvi organizovani rudarski štrajk u Senjskom Rudniku i u Srbiji uopšte. Rezultati ovog štrajka nisu bili veliki, ali je on postao simbol borbe rudara Srbije sa vlastima i ideja vodilja u vekovnoj borbi za ostvarivanje rudarskih zahteva za boljim i kvalitetnijim uslovima rada i života.



U znak sećanja na ovaj prvi rudarski štrajk u Senjskom Rudniku, na predlog zemaljskog odbora sindikata Narodne Republike Srbije, kao uspomenu na veliki štrajk rudara Senjskog Rudnika, koji je počeo 6. avgusta 1903.godine, kada su se rudari Srbije prvi put organizovano i uspešno suprostavili svojim izrabljivačima radi zaštite svojih prava, Izvršno Veće NR Srbije donosi:



R E Š E NJ E O
PROGLAŠENJU 6. AVGUSTA ZA DAN RUDARA SRBIJE

1. Proglašuje se 6. avgust za Dan rudara Srbije, koji će se ubuduće proslavljati na svim rudnicima NR Srbije.
2. Ovo rešenje stupa na snagu odmah.



Broj 154, 16. mart 1955.godine Predsednik Izvršnog Veća
Beograd Jovan Veselinov. s.r.


Zbog neispunjenih obaveza preuzetih za vreme Avgustovskog štrajka, 18. novembra iste godine (1903.god.) proglašen je opšti štrajk, ali je zbog represivnih mera preduzetih od strane uprave rudnika ovaj štrajk trajao samo nekoliko dana.
Aktivnost ovog radničkog udruženja je bila vrlo značajna u periodu 1907. do 1910. godine, a pošto je u tom periodu već uveliko radio i rudnik Ravna Reka, te se otvorilo još jedno uporište radničke borbe za prava radnika rudara. 1912.godine se obnavlja rad radničke biblioteke u Senjskom Rudniku i Ravnoj Reci, u čemu je značajnu ulogu imao Milan Đorđević zvani “Struja“ i poznati borac za prava radnika Petar Radovanović iz sela Zlot (koji je bio i učesnik štrajka 1903.godine). Sa nastupanjem ratne 1912.godine prestaju sve aktivnosti i svaki vid sindikalne borbe.
1919.godine u Ravnoj Reci je (kao i u Senjskom Rudniku) stvorena sindikalna organizacija, a u Ravnoj Reci se svojom aktivnošću naročito isticao pododbor metalaca koji je u to vreme po snazi bio najjači u Srbiji (jači čak i od legendarnog pododbora metalaca u Kragujevcu). 25.07.1919.godine sindikat podnosi upravi zahtev za uvođenje osmočasovnog radnog vremena, zavođenje rada u tri smene, besplatan karbit za osvetljavanje, ukidanje naplate za oštrenje alata kao i povećanje cene nadnica. Pregovori su trajali nekoliko dana, a zbog snage sindikalnog pokreta i podrške od strane Glavnog radničkog saveza, isti su uspešno završeni.
Posle ukidanja “obznane“, do formiranja sindikalnih podružnica došlo je tek 1935. godine i to u Ravnoj Reci. Odmah je proglašen štrajk kao i 1936.godine. Uopšte od 1919. godine, pa do 1940.godine u Senjskom Rudniku i Ravnoj Reci je organizovano više od 20 štrajkova.
U ovom periodu je značajno napomenuti da su u Ibarskim Rudnicima u jami “Jarando“, organizovana 3 velika rudarska štrajka i to: 1929.godine kada rudari nisu radili (zbog štrajka) 2 meseca, u julu 1934.godine 80 rudara je obustavilo rad, a svakako najznačajniji je štrajk 700 rudara 12.02.1937.godine koji je trajao 11 dana.
1939.godine od strane žandarma je u rudniku Sisevac na radnom mestu ubijen Dragoljub Ljuba Nikolić, čovek za koga je vezan kompletan sindikalni pokret rudnika Sisevac.
Posle II svetskog rata jamski horizonti su bili opustošeni i uništeni, pa je prevashodni cilj rudara bio da se što brže jame osposobe za rad i proizvodnju uglja.
Radi objedinjavanja rada sindikalnih podružnica 1946.godine je formiran Revirski odbor sindikata, a 1947,godine je isti ukinut i formirano Sindikalno veće.

Od osnivanja prvog rudarskog udruženja u Senjskom Rudniku (13. jula 1903. godine), pa do predaje Senjsko-Resavskog ugljenog basena na upravljanje radnom kolektivu - do radničkog samoupravljanja, prošlo je punih 47 godina.


Radnički savet u rudnicima Senjsko-Resavsko ugljenog basena izabran je 26. januara 1950.godine, među prvima u Srbiji. Ovaj Radnički savet je izabran pre donošenja Osnovnog zakona o upravljanju privrednim preduzećima od strane radnih kolektiva. Za prvog predsednika Radničkog saveta izabran je MILE VUKAŠIN, rudar iz Ravne Reke, a za prvog predsednika Upravnog odbora izabran je MILOVAN PAJIĆ, iz Senjskog Rudnika.
Posle formiranja Radničkog saveta, borba rudara za ostvarivanje svojih prava dobija novu dimenziju i još značajnije uporište, pa nije bilo nekih značajnijih obustava rada sve do 1988.godine, kada su radnici rudnika “Vodna“ obustavili rad zbog umanjenih zarada, ali je dogovor sa poslovodstvom vrlo brzo postignut.
Značajnu ulogu sindikat ima 1979.godine kada dolazi do pripajanja RMU Rembas u sistem Zavodi Crvena Zastava iz Kragujevca, pa sve do 1989.godine kada se RMU Rembas izdvaja iz ovog sistema, da bi 1990.godine zajedno sa ostalim rudnicima uglja u Srbiji ušao u sistem EPS –a, gde mu po vrsti delatnosti ( energija ) i pripada mesto.
1992.godine formirano je Javno Preduzeće za podzemnu eksploataciju uglja u Srbiji sa sedištem u Resavici, a samim tim je i sindikalni pokret dobio novu dimenziju u borbi za ostvarivanje rudarskih prava. Prvi predsednik JP PEU je bio STAMENKO ARANĐELOVIĆ, rudarski tehničar iz Senjskog Rudnika.

Nerazumnom i neshvatljivom odlukom resornog ministarstva energetike i Vlade Republike Srbije, sredinom 2003.godine Rudnici uglja sa podzemnom eksploatacijom uglja u Srbiji izdvojeni su iz sastava EPS-a. Ova odluka je izazvala gnev i nezadovoljstvo kod svih rudara, pa su svoje stavovi iskazali višednevnim štrajkom ispred zgrade Ministarstva za energetiku u Beogradu, ali su svi napori da se sporna odluka stavi van snage ostali bez rezultata.